Sadržaj iz rubrike Duhovnost
četvrtak, 13 Juli 2017 00:00

Bajramski intervju sa Tarikom Ramadanom

Ocijeni...
(1 glasova)

tarikramadanDonedavno je glavni idejni izazov projektu reforme islamske misli bio selefizam. Sada se čini da je to podjednako i tradicionalizam. Slažete li se s ovim viđenjem i kako vidite budućnost islamskog reformizma?

Ne mislim da bi mogli da kažemo da su salafizam i tradicionalizam izazovi projektu islamske reforme. Jer, ako pogledamo metodologiju i “majndset” jednih i drugih oni su u suštini isti. S time što se jedni vraćaju “tekstu” a drugi “versko-pravnim” školama. Oba trenda su vidovi skolastičkog obrazovanja i metodologije.
Zato ja – kada govorimo o reformi muslimanskog uma – pre smatram da je suštinski izazov sama esencija islamske tradicije s celokupnom njenom metodologijom, to jest način na koji se mi odnosimo prema pisanim izvorima i kako centralizujemo fikh kao islamsko pravo i jurisprudenciju. Zbog toga mislim da je od ključnog značaja da preispitamo odnos između svih postojećih zasebnih grana islamskih nauka. Jer, problem je mnogo dublji nego njegovo sagledavanje isključivo kroz prizmu zasebnih trendova.
Što se tiče budućnosti islamskog reformizma, mislim da moramo da nastavimo dalje i da budemo istrajni. Uprkos što se često ističe prisustvo i aktivnost literalističkih pokreta mislim da su na lokalnim nivoima širom sveta organizacije koje se vode idejama islamskog reformizma značajno prisutnije. No, iako je tako, ne smemo da se opustimo već moramo da još snažnije radimo na obrazovanju i ogranizovanju kako bi pružili odgovor na veoma teško pitanje – kako ostati veran tradicionalnim postulatima a da ujedno na adekvatan i efektivan način adresiramo savremene izazove.

Danas smo svedoci izuzetne inflacije islamskih mislilaca koji se pozivaju na makasidu šerijat (ciljeve šerijata). Međutim, među njima se sve češće susrećemo sa fenomenom gde se makasid često stavlja u centar pri čemu se islamski principi i druge grane islamskog učenja podređuju unapred željenom cilju. Tokom proteklih dana CILE-ove letnje škole koja je bila posvećena pitanju makasida i etike u više navrata ste istakli da makasid nikako ne bi smeo da ide na uštrb ahkama. S toga kako Vi gledate na ovakve pojave i gde situirate makasid i njegovu ulogu?

Ovo je esencijalno pitanje. Jer ono što ja primećujem, jeste ovo što Vi kažete, a to je da pojedini ljudi često koriste makasid kako bi “ublažili” teret implementacije pravila ili kako bi ih, pak, u potpunosti izbegli.
Ja na to gledam sasvim suprotno. Za mene je od odsudnog značaja da dođemo do usaglašavanja ahkamaahlaka makasida, ali da taj proces nikako ne ide na uštrb ahkama. Mi ne smemo da izbegavamo ahkame već da ih preispitujemo. Oni su tu i oko toga ne sme da bude sporenja. Međutim, o njima ne možemo da govorimo kao o sredstvu ako ne znamo destinaciju, to jest ciljeve. Zbog toga, ja ne želim da “ublažim” teret već da ga usmerim u pravcu cilja da se uspostavi ponovna veza između ahkama, ahlaka makasida. Na tim osnovama, ako ovako razumemo ovo pitanje onda je od suštinskog značaja da se oni ne koriste jedni protiv drugih, ili na uštrb jedan drugoga, već da se oni sagledavaju komplementarno.

Da li onda vi ahkamahlak i makasid pozicionirate u istu ravan, ili pak postoji neka hijerarhija?

Sva tri principa su podjednako važna, ali nikako jednaka. Jer prvo dolazi Izvor, a zatim sredstva i ciljevi. Izvor hukma je smisao. Izvor mora biti viši cilj. Zbog toga etika mora biti pre i posle pravila.

Tokom predavanja više puta ste se osvrnuli i na pitanje pravde. Istakli ste da je od esencijalnog značaj da se pravda posmatra u njenoj ontološkoj formi, kao i da je zapadno poimanje pravde da je jednakost ispred zakona neodrživo iz islamske perspektive. Da li možete da nam u kratkim crtama približite kako islam gleda na pitanje pravde?

Mi moramo da pravimo razliku između ontološkog, koje predstavlja apsolutni smisao pravde zbog činjenice da je jedno od Božijih imena al-‘Adl (Pravičan) i zapadnog poimanja pravde. Bog poziva na pravdu i pravičnost. Ali, da li to znači da će implementacija pravde uvek biti ista? Ne.
Kao Božiji namesnici ono što mi imamo kao obavezu jeste da se držimo principa i da nastojimo da iznađemo model putem koga bi ti principi mogli biti adekvatno implementirani. Zbog toga, mi moramo da se trudimo da definišemo politički i društveni model koji je primenljiv u današnje vreme i okolnostima u kojima živimo.

Znači, pravda bazirana na ontološkim principima je nepromenljiva, ali se njen vid implementacije menja. Takođe, to što su ontološki principi nepromenljivi nikako ne znači da delim mišljenje sa literalistima koji ljudska tumačenja pravde u potpunosti odbacuju. Jer, ljudima je data moć razumevanja ontološke pravde i na njima je odgvornost da oni svoja razumevanja na ispravan način (tanazila hakiki) implementiraju, a da bi to uspeli uvek mora da se u obzir uzima kontekst.

U kontekstu rodnih odnosa izneli ste jednu veoma zanimljivu opservaciju. Rekli ste da je u današnje vreme muškarac pod izuzetnim pritiskom feminizacije pri čemu ste čitav taj proces doveli u direktnu vezu s zahtevima tržišta i profitom. Takođe, u kontekstu rodnih odnosa citirali ste i Franca Fanona koji je upozorio muslimane da će kolonizatori prvo udariti na odnos muslimana sa Kur’anom, a zatim na njihov odnos prema ženi.

Mislim da ovom problemu moramo da pristupimo veoma ozbiljno. Jer ono što se danas dešava, jeste dekonstrukcija realnog i odsutnost istine. Dekonstrukcija realnog podrazumeva i dekonstrukciju roda. Sve to zajedno predstavlja društveni problem na šta muslimani kažu – ne, biološke razlike postoje.
Ono što je danas na delu jeste isto ono što je na polju ekonomije i tržišta bilo efikasno i kada su žene u pitanju. Vršeći pritisak na mušakrce da krenu putem feminizacije ostvaruje se ogroman profit. Onda kada se sve socijalne strukture dovedu u pitanje tada se ostvaruje najveća zarada. Targetiranje muškaraca da moraju da vode računa o svom telu, izgledu, itd. zapravo dovodi do smanjenja autoriteta a porasta pojavnosti, do manje strukture a više površnog blagostanja i do manje discipline a više spontanosti. “Budite spontani” to je krilatica konzumerističke kulture što je sušta suprotnost ideji discipline. Kada govorimo o rodu onda govorimo o disciplini, kada roda nema onda se sve svodi na dobar izgled, na pojavnost i spontanost. Čitava priča o “transhumanizmu” ima samo jedan cilj – ostvarivanje profita.

Što se tiče Franca Fanona i citata koji ste pomenuli. Navedene Fanonove reči su danas postale sasvim očigledne. Jer, ako se muslimani drže Kur’ana, oni se drže Knjige koja za njih predstavlja Istinu, a onda sa njom zajedno idu i realnost, kao i smisao. U ime Istine bavimo se realnošću kako bi se na kraju vratili Istini. Ovaj proces je esencijalan za naš uspešan otpor. Međutim, kolonizatori su ovo veoma dobro shvatili, zbog čega su decenijama predano radili na tome da se muslimani distanciraju od svoje Svete knjige, od Knjige koja daje smisao njihovim životima.

Isto tako, putem pritiska na žene da se oslobode od “bremena tradicije” kolonizatorima je cilj bio da čitavo društvo odvoje od tradicije. Inače, ideja da je žena slabija karika je potpuno pogrešna, ona je sa predumišljajem podmetnuta muslimanima. Žena je zapravo stub društva i njihovom zaslugom je tradicija u muslimanskim društvima uspela da se sačuva. Kao i u slučaju Kur’ana i ovu činjenicu – da je žena zapravo snažnija društvena karika – kolonizatori su, takođe, sasvim dobro procenili. Zbog toga oni su svesni da ako žele da kolonizacija do kraja bude uspešno sprovedena oni moraju da salome i tu najsnažniju i najotproniju kariku – ženu.

Iza nas je ostao ovogodišnji ramazanski post koji značajan akcenat stavlja na duhovno pročišćenje. Tokom predavanja ste u više navrata istakli značaj “duhovnog otpora” kao najvažniji vid odbrane. Međutim, pojam “duhovni otpor” možda ljudima može da zvuči u određenoj meri suviše apstraktno. S toga kako vi vidite i šta sve podrazumevate konkretno kada kažete “duhovni otpor”?

Mi u Kur’anu jasno pronalazimo da je cilj ramazanskog posta – meditacija. Zato, prvi vid duhovnog otpora kulturi koja stalno ističe da imamo manjak vremena, jeste da zastanemo i da – mislimo, kako bi se vratili sebi i svojoj unutrašnjosti. Jedino tako ćemo biti u poziciji da se zapitamo nad smislom naših života i da načinimo preko potrebnu samorefleksiju i da postavimo sami sebi na prvi pogled veoma jednostavna pitanja – šta ja radim u životu ? Koji su moji prioriteti? Na ovaj način mi menjamo naš odnos prema pojmu vremena. Dominantna kultura nam govori “vreme je novac” mi na to kažemo – ne, “vreme je smisao”!

Druga stvar koja se tiče ramazana, ali koju bi trebalo da primenimo generalno gledano u našim životima, jeste da smanjimo potrošnju. Manje jedenja i pijenja tokom noći. Svrha ramazana nije da se posti samo tokom dana. Već je cilj da se unos hrane i pića samnji i tokom noći kako bi imali prostora da se posvetimo spiritualnoj strani našeg bića i Božanskom. Tokom ramazanskih noći trebalo bi da se posvetimo čitanju Kurana, jer je on Knjiga koja daje smisao našim životima. Kada pominjemo čitanje Kur’ana tokom Ramazana mi nikako ne smemo da prenebregnemo činjenicu da je upravo tokom ovog meseca i otpočela objava svete Knjige.

Treća stvar koja bi trebalo da nam bude od izuzetnog značaja tokom Ramazana jeste da se ugledamo na verovesnika Muhameda i da služimo onima koji su siromašni. Jer mesec ramazana je mesec siromašnih. Zbog toga mi moramo da služimo siromašnima mnogo, značajno više. Jer spiritualnost se ne ogleda samo u meditaciji, već i u služenju. Odvojite vremena za sebe ali odvojite vremena da služite i drugima. Ramazan je mesec kada svoje reči treba da pretvramo u konkretna dela.

Zapravo mesec ramazana bi trebalo da nam posluži kao putokaz na koji način bi trebalo da živimo naše živote…

Tako je. Ramazan je škola. On je škola za to kako bi trebalo da živimo naše živote. On je tu kako bi naučili da način na koji živimo  mesec Ramazana bi trebalo da postane naša životna realnost.      

Proteklih dana tokom predavanja dosta je bilo govora o bioetici i islamu. Misli prof. dr Mohameda el Galija koji je govorio o redukciji pojma šta u današnje vreme predstavlja pojam “biti zdrav” bile su izuzetno inspirativne. Po njegovim rečima danas je jedini parametar za zdravlje postalo isključivo fizičko stanje u kome se nalazi nečije telo, dok je duhovni aspekt u velikoj meri zanemaren. Kako gledate na ovu činjenicu u kontekstu onoga što smo već pominjali, a to je neophodnost “duhovnog otpora”?

Mislim da u odgovoru na ovo pitanje moramo da se podsetimo 89. kur’anskog ajeta 26. sure al-Šuara (Pesnici) koji glasi: “samo će onaj koji Allahu srca čista dođe spašen biti.” Ovaj ajet nam jasno ukazuje od kolikog je značaja da vernik pred Boga dođe sa “zdravim” srcem, ali ne u medicinskom već spiritualnom smislu. Fizičko i psihičko, to jest duhovno, stanje moraju biti u balansu. Zbog toga mi moramo da prestanemo da neprekidno govorimo o “halalu” i “haramu”. Naravno da će vernik kada čini stvari koje su halal biti u miru sa sobom, ali to nije dovoljno. Mi, muslimani, moramo da počnemo da značajno više razmišljamo o dimenzijama kulture i umetnosti. Sada već pouzdano znamo da naš odnos sa zdravom i duhovnom umetnošću pozitivno utiče i na iman, a samim time i na zdravlje.

Takođe, s druge strane, mi ne smemo da se povinujemo trendovima koji su sve prisutniji na Zapadu, a to je naširoka upotreba hemijskih medikamenata. Veoma često tradicionalne azijske i afričke medicine imaju mnogo više da nam ponude nego što je to u poziciji zapadna medicina. One su često mnogo slojevitije i prirodnije. Osim toga, one insistiraju i na nekim esencijalnim stvarima za zdrav svakodnevni život poput meditacije i načina na koji da ispravno jedemo. Zbog toga kada govorimo o islamu i bioetici moramo pod jedan da definišemo šta zanči “biti zdrav”. Mi moramo da budemo kritični prema medicinskim radnicima na Zapadu i da ne dozvolimo da se zdravlje definiše samo kroz tehničke pojmove i da pristanemo da je jedini vid “nauke” ono što zapad pod tim pojmom smatra, jer ako se izuzme spiritualno, duhovno, to je sasvim pogrešan pristup.

Pošto ste pomenuli tradicionalnu afričku i azijsku medicinu, nedavno sam imao prilike da razgovaram sa sestrom Terezom Furkadas koja se dosta bavila pitanjem faramceutskih multinacionalnih kompanija koje čine sve što je u njihovoj moći kako bi ostvarili profit…

Upoznat sam sa radom sestre Tereze i on je veoma značajan…Logika koja stoji iza farmaceutskih kompanija, jeste da one konstantno stvaraju emotivnu i psihičku destabilizaciju i otuđenost kod ljudi kako bi imali prostora da se poput spasioca pojave sa određenim proizvodom, to jest medikamentom. Znači, oni prvo rade na tome da se problem stvori kako bi vas doveli u poziciju da očajnički tražite izlaz iz situacije u koju su vas doveli. Drugim rečima, oni konstantno stvaraju “bolest(i)” kako bi prodali svoje prozivode.  

Za kraj razgovora pitao bih Vas kako vidite ulogu muslimana istočne Evrope u tekućim procesima vezanim za islam i muslimane u Evropi? Često se balkanski model institucionalizacije islama navodi kao primer na Zapadu kao jedan od potencijalnih modela. Takav model bi potencijalno mogao da reši Evropi pojedine administrativno-političke izazove. Međutim, problem tog modela, gledano iz perspektive muslimana, jeste ugledanje na crkvenu organizaciju, kao i stvaranje jednog nedodirljivog klerikalnog staleža i ukalupljivanje jedne okrugle religijske stvarnosti u kvadratni okvir čime bi pluralnost koja je islamskom učenju inherentna bila u velikoj meri ugrožena.

Od momenta kada sam prvi put posetio Balkan stalno ponavljam da je uloga muslimana Balkana ogromna. Jer, muslimani Balkana su živi dokaz da je islam nešto što je inherentno Evropi i da su muslimani podjednako autohtoni kao i bilo koja druga verska grupa i da mi u Evropi obitavamo vekovima i vekovima u nazad. Međutim, ova činjenica sama po sebi ne znači da će problemi sa kojima se susrećemo u čitavoj Evropi biti rešeni sami od sebe. Jer, i muslimani Balkana su takođe u konstantnom dijalogu sa predstavnicima država u kojima žive, kao i sa zahtevima koje sekularna uređenja postavljaju pred muslimane. Kada tako gledamo na stvari mi delimo u velikoj meri sličnu sudbinu, nezavisno da li je neka zajednica stara ili novija (kao što je to slučaj sa muslimanima Zapadne Evrope).

Osim navedenog, mislim da muslimani Balkana imaju još jednu značajnu ulogu a to je da oni imaju obavezu da budu što glasniji kako bi sprečili da Zapadna Evropa kolonizuje i falsifikuje istoriju Balkana, a samim time i istoriju čitave Evrope zarad svojih interesa.

Što se tiče drugog dela pitanja da postoji opasnost da Islamske zajednice postanu nalik crkvenim institucijama to je sasvim tačno. Zbog toga mi moramo da budemo veoma oprezni kada vodimo dijalog sa državnim institucijama. Međutim, sa druge strane, kao što je bilo govora na poslednjem sastanku Evropske muslimanske mreže u Tirani mi moramo da sami sa sobom iznađemo zajednički jezik na koji način želimo da budemo reprezentovani. Jer, mi ne možemo da stalno glumimo žrtvu i da se žalimo. Sasvim je jasno da državne institucije zahtevaju da ispred sebe imaju nekoga ko govori u ime muslimana i ko je njihov predstavnik. To je prosto činjenica od koje mi više ne možemo da pobegnemo. Zato mi moramo da pronađemo način kako da usaglasimo i pomirimo sve razlike koje postoje među nama muslimanima jer u suprotnom ako to ne uradimo mi konstantno ostavljamo prostor državnim institucijama da se poigravaju sa nama praveći razdore unutar zajednice putem zloupotrebljavanja naših različitosti.

Razgovarao: Ivan Ejub Kostić (www.Algoritam.net)

Procitano 279 puta

S5 Box