Sadržaj iz rubrike Kolumne
četvrtak, 02 Februar 2017 00:00

Žižek: Eko-pokalipsa, kako odbaciti eko-krivicu i ne uraditi ništa

Ocijeni...
(0 glasova)

zemlja1Isti brzi prelaz iz nezamislivog u normalno koji primećujemo u reakciji liberalnog dela američke javnosti na Trumpovu pobedu, postoji i u odnosu nosilaca moći prema raznovrsnim ekološkim pretnjama.

U decembru 2016. smog u velikim kineskim gradovima je postao tako gust da su hiljade ljudi pobegle na selo gde je nebo još uvek plavo. Ova aero-pokalipsa je pogodila pola milijarde ljudi. Oni koji su ostali lutali su kroz maglu sa gas maskama kao u nekom post-apokaliptičnom filmu. Klasna dimenzija je i ovde imala ključnu ulogu: pre nego što su vlasti zatvorile aerodrome zbog loše vidljivosti, zagađene gradove su napustili ljudi koji su mogli da plate skupe letove. Da stvar bude gora, vlasti Pekinga su smog proglasile prirodnom nepogodom a ne posledicom industrijskog zagađenja, da bi izbegle svaku odgovornost. Tako su dugačkom spisku izbeglica koje beže od ratova, suša, cunamija, zemljotresa i ekonomskih kriza dodati još jedni: izbeglice od smoga.

Najčudnija stvar u vezi sa aero-pokalipsom je njena brza normalizacija: kada više nisu mogle da poriču problem, vlasti su ustanovile procedure koje će ljudima omogućiti da nekakop nastave sa svakodnevnim životom, kao da je strašni smog samo još jedna nova životna činjenica: u danima kada je vazduh posebno loš što manje izlazite iz kuće, a ako baš morate stavite masku. Deca se raduju zatvaranju škola i igranju kod kuće. Putovanje na selo gde je nebo još uvek plavo postao je poseban događaj koji se željno iščekuje (u Pekingu postoje agencije specijalizovane za takva jednodnevna putovanja). Važno je ne paničiti i održavati privid da život ide dalje uprkos svim nedaćama.

To je razumljiva reakcija u smislu da smo suočeni sa „nečim“ tako dalekim od našeg kolektivnog iskustva da ga ne vidimo – iako je svuda oko nas. To „nešto“ je naša iznenadna ugroženost ogromnim biološkim i fizičkim promenama u svetu koji je do skoro podržavao naš opstanak. Da bi se nosila sa tom pretnjom, naša kolektivna ideologija mobiliše mehanizme prerušavanja i samoobmanjivanja, do bukvalne žudnje za neznanjem: „Opšti obrazac ponašanja ugroženih ljudskih društava je sve veće poricanje, umesto fokusiranje na krizu.“

Jedno je sigurno: svedoci smo vanredne društvene i psihološke promene – nemoguće postaje moguće. Prvi događaj koji smo doživeli kao nemoguć ali nerealan (iako znamo da je predstojeća propast verovatna, ne verujemo da će se zaista dogoditi i tako je odbacujemo kao nemoguću) postaje realan, ali više ne i nemoguć (kada se katastrofa dogodi, ona se „ponovo normalizuje“, opaža se kao deo normalnog toka stvari, kao uvek-već moguća). Ovaj paradoks je omogućen jazom između znanja i verovanja: znamo da je (ekološka) propast moguća, čak verovatna, ali ne verujemo da će se zaista dogoditi.

Prisetimo se opsade Sarajeva iz 90-ih godina prošlog veka: činjenica da će „normalan“ evropski grad od pola miliona stanovnika biti opkoljen, izgladnjivan, redovno bombardovan, da će njegovi građani biti terorisani snajperskom vatrom itd. i da će sve to trajati tri godine, bila bi smatrana nezamislivom pre 1992 – zapadne sile sigurno bi prekinule opsadu i otvorile siguran koridor do grada. Kada je opsada počela, čak su i građani Sarajeva verovali da će to biti kratkotrajna epizoda i slali su decu na sigurno, „na nedelju-dve, dok ne prođe ovaj haos“. A onda se opsada vrlo brzo „normalizovala“. Isti prelaz iz nezamislivog u normalno (s kratkom međufazom panične otupelosti) može se razaznati u načinu na koji je liberalni deo američkog društva reagovao na Trumpovu pobedu, kao i u načinu na koji se državna moć i krupni kapital odnose prema ekološkim pretnjama, kao što je topljenje leda na Zemljinim polovima.

Isti oni političari i menadžeri koji su donedavno odbacivali strah od globalnog zagrevanja tvrdeći da to bivši komunisti šire paniku, ili da donosimo preuranjene zaključke na osnovu nedovoljnih podataka – sada odjednom o globalnom zagrevanju govore kao o prostoj činjenici koja je deo naše svakodnevice.

U julu 2008. CNN je više puta prikazao izveštaj „Ozelenjavanje Grenlanda“ slaveći nove mogućnosti koje topljenje leda donosi Grenlanđanima – već mogu da gaje povrće na otvorenom itd. Taj izveštaj je zlonameran ne samo zato što se fokusira na malu dobit od globalne katastrofe, već i zato što se poigrava dvostrukim značenjem reči zeleno, „green“ (vegetacija i ekološka pitanja), pa se činjenica da na Grenlandu (Greenland) zahvaljujući globalnom zagrevanju raste više vegetacije povezuje sa uzdizanjem ekološke svesti. Ovakvi fenomeni su još jedna potvrda koliko je bila u pravu Naomi Klein kada je u svojoj knjizi Doktrina šoka opisala način na koji globalni kapitalizam eksploatiše katastrofe (ratove, političke krize, prirodne nepogode) kako bi se oslobodio „starih“ društvenih stega i nametnuo svoj program na tabli koju je obrisala katastrofa. Možda predstojeće ekološke katastrofe neće nimalo podriti kapitalizam već će ga, naprotiv, ojačati.

Pritom se gubi iz vida celina ekoloških promena. Na primer, sprečavanje nekih ekoloških pretnji može doprineti zagrevanju polova. Ozonska rupa u stvari štiti Antarktik od globalnog zagrevanja. Jedno je izvesno: prolazi moda narativa o ključnoj ulozi „intelektualnog rada“ u postindustrijskim društvima. Puka materijalnost sveta oko nas osvetnički se potvrđuje u svim svojim aspektima, od predstojeće borbe za osiromašene resurse (hranu, vodu, energiju, minerale) do zagađenja životne sredine.

Čak i kada izražavamo spremnost da preuzmemo odgovornost za ekološke promene, to može biti varljiva strategija izbegavanja da se sagledaju njihove istinske razmere. Ima nečeg varljivo utešnog u toj spremnosti da se preuzme krivica za pretnje našoj životnoj sredini: volimo da budemo krivi zato što ako smo krivi to znači da sve zavisi od nas, da mi vučemo sve konce, dakle da možemo da se spasemo ako promenimo svoje živote. Bar nama na zapadu je jako teško da prihvatimo da smo kao pojedinci svedeni na pasivnu ulogu nekoga ko sedi i čeka svoju sudbinu. Da bismo izbegli taj položaj upuštamo se u frenetične, opsesivne aktivnosti: recikliramo staru hartiju, kupujemo organsku hranu, bilo šta, samo da održimo utisak da nešto radimo, da doprinosimo – kao fudbalski navijač koji podržava svoj tim ispred televizora vičući i skačući iz fotelje, u sujevernom uverenju da će time nekako uticati na rezultat utakmice.

Tipičan oblik fetišističkog poricanja realnosti u vezi sa ekologijom je sledeći: „ Svestan sam da smo svi ugroženi, ali zapravo u to ne verujem pa nisam spreman da preduzmem išta zaista važno, na primer da promenim svoj način života“. Ovo poricanje se javlja i sa suprotnim predznakom: „Svestan sam da ne mogu da utičem na proces koji možda vodi mojoj propasti (na primer erupcija vulkana), ali mi je suviše traumatično da to prihvatim, pa ne mogu da odolim nalogu da nešto radim, mada znam da je to besmisleno“. Zar ne kupujemo organsku hranu baš iz tog razloga? Ko zaista veruje da su natrule i skupe „organske“ jabuke stvarno zdravije? Čak i da jesu (a mnoge verovatno jesu), kupujemo ih zato što na taj način ne kupujemo i ne trošimo samo proizvod, već istovremeno radimo nešto smisleno, pokazujemo svoju brigu i globalnu svest, učestvujemo u velikom kolektivnom projektu.

Moramo prestati s tim igrama. Aero-pokalipsa u Kini jasno ukazuje na granice preovlađujućeg odnosa prema životnoj sredini, na tu neobičnu kombinaciju katastrofizma i rutine, osećanja krivice i ravnodušnosti. Ekologija je danas jedno od glavnih ideoloških poprišta s celim nizom strategija zamagljivanja pravih dimenzija ekološke pretnje: 1) obično neznanje: to je marginalni problem, ne zaslužuje da se njime bavimo, život (kapitala) ide dalje, priroda će se pobrinuti sama za sebe; 2) nauka i tehnologija mogu da nas spasu; 3) prepustite rešenje tržištu (veći porezi za zagađivače itd); 4) pritisak nad-ja na ličnu odgovornost umesto velikih sistemskih mera: svako od nas treba da uradi ono što može – da reciklira, manje troši itd; 5) možda najgori pristup po svojim ideološkim efektima: zalaganje za povratak prirodnoj ravnoteži, skromnijem, tradicionalnom životu, odbacivanje ljudske oholosti kako bismo ponovo postali poštovanja dostojna deca Majke Prirode.

Zar nam se preovlađujući ekološki diskurs ne obraća kao a priori krivima, dužnicima majke prirode, pod neprestanim pritiskom super ega: „Šta si danas učinio da vratiš svoj dug prirodi? Da li si stavio sve novine u odgovarajuću kantu za reciklažu? I sve flaše od piva i konzerve od koka-kole? Da li si koristio automobil kada si mogao da se voziš biciklom ili nekim sredstvom javnog prevoza? Da li si uključio klima uređaj umesto da širom otvoriš prozor?“ Lako je otkriti ideološke interese takve individualizacije: gubimo se u samoispitivanju umesto da postavljamo mnogo umesnija globalna pitanja o celini naše industrijske civilizacije. Treba primetiti i to kako se ovaj transfer odgovornosti na pojedinca brzo zamenuje lakim rešenjima: recikliraj, kupuj organsku hranu, koristi obnovljivu energiju itd, pa više nećeš morati da se osećaš krivim i moći ćeš da uživaš u životu kao i do sada.

Druga zamka koju treba izbeći je moralizujući antikapitalizam – sav onaj govor o tome kako se kapitalizam održava zahvaljujući egoističnoj pohlepi kapitalista za više moći i bogatstva. U aktuelnom kapitalizmu, lična pohlepa je podređena bezličnoj težnji samog kapitala da se reprodukuje i širi. Gotovo da nam je potrebno više, a ne manje prosvećenog egoizma. Uzmimo ekološku pretnju: tu nema potrebe ni za kakvom pseudo-animističkom ljubavlju prema prirodi; dovoljan je egoistički interes. Sukob između kapitalizma i ekologije može izgledati kao tipičan sukob između patoloških egoističko-utilitarnih interesa i istinske etičke brige za zajedničko dobro čovečanstva. Ali situacija je upravo suprotna: naše ekološke brige su utemeljene u utilitarnom interesu preživljavanja; one su naprosto prosvećeni lični interes, a u svom najvišem obliku interes budućih generacija naspram našeg neposrednog interesa. Nju-ejdž spiritualistička predstava o svetosti života kao takvog, o pravu životne sredine na očuvanje itd. ne igra nužnu ulogu u našoj ekološkoj svesti. Ako u svemu tome tražimo etičku dimenziju, treba je potražiti u bezuslovnoj posvećenosti kapitalizma sopstvenoj sve široj reprodukciji: kapitalista koji se bezuslovno posvećuje kapitalističkom porivu za širenjem spreman je da na kocku stavi sve, pa i opstanak čovečanstva, ne radi neke „patološke“ dobiti ili cilja već radi reprodukcije sistema kao cilja po sebi. Fiat profitus pereat mundus (Nek se pravi profit makar svet propao) – to je njegov moto. Etički gledano, taj moto je naravno nastran, možda i zao – ali gledano strogo kantovski, odbojnim ga čini naša „patološka“ reakcija koja proizlazi iz želje da preživimo: utoliko što deluje „u skladu sa svojim pojmom“, kapitalista je neko ko verno sledi univerzalni cilj ne obazirući se ni na kakve „patološke“ prepreke.

Šta da se radi, što bi rekao Lenjin? U knjizi Šta se dogodilo u 20. veku? Peter Sloterdijk daje svoj odgovor na pitanje šta da se radi u 21. veku, najjezgrovitije izražen naslovima prva dva eseja u knjizi, „Antropocen“ i „Od pripitomljavanja čoveka do civilizovanja kultura“.

„Antropocen“ označava novu epohu u životu naše planete u kojoj mi ljudi ne možemo više da se oslanjamo na Zemlju kao na rezervoar koji je spreman da apsorbuje posledice naše proizvodne aktivnosti: više ne možemo da zanemarimo uzgredne efekte (kolateralnu štetu) svoje produktivnosti; oni više nisu u pozadini uspeha čovečanstva. Moramo prihvatiti da živimo na „svemirskom brodu Zemlja“ i da smo odgovorni za uslove koji u njemu vladaju. Zemlja više nije postojana, neprobojna pozadina naše proizvodne aktivnosti; ona se pojavljuje kao (još) jedan konačni objekt koji možemo slučajno da uništimo ili pretvorimo u mesto nepogodno za život. A to znači: u trenutku kada postanemo dovoljno moćni da utičemo na najosnovnije uslove sopstvenog života, moramo prihvatiti da smo samo jedna životinjska vrsta na jednoj maloj planeti – to nam nameće upravo naša globalna razorna moć. Novi odnos prema sopstvenoj sredini podrazumeva da čovek više nije herojski radnik koji izražava svoje kreativne potencijale i crpi iz neiscrpnih resursa svoje sredine, već mnogo skromniji akter koji sarađuje sa svojom sredinom i neprestano pregovara o podnošljivom nivou sigurnosti i stabilnosti.

Zar kapitalizam nije upravo model ignorisanja kolateralne štete? U kapitalističkoj reprodukciji važno je sve šire cirkulisanje usmereno na profit, a kolateralna šteta naneta sredini koja nije uključena u troškove proizvodnje prosto se zanemaruje – čak i pokušaji da se ona uzme u obzir i nadoknadi oporezivanjem (ili direktnim stavljanjem cene na svaki korišćeni prirodni resurs, pa i na vazduh) osuđeni su na propast. Da bismo uspostavili novi odnos prema sopstvenoj sredini potrebna nam je radikalna političko-ekonomska promena, ono što Sloterdijk naziva „pripitomljavanje divlje životinje Kulture“. Dosad je svaka kultura obrazovala i disciplinovala sopstvene pripadnike i garantovala građanski mir među njima u vidu državne moći, ali odnos između različitih kultura i država je neprestano bio u senci potencijalnog rata, a svaki period mira je bio samo privremeno primirje. Kao što je to zamislio Hegel, cela logika države kulminira u najvišem činu herojstva, u spremnosti da se život žrtvuje za sopstvenu nacionalnu državu, što znači da divlji, varvarski odnosi među državama služe kao temelj etičkog života u državi. Zar današnja Severna Koreja, koja bezobzirno gomila nuklearno oružje i rakete da bi njima gađala udaljene ciljeve, nije krajnja karikatura te logike bezuslovnog suvereniteta nacionalne države?

Čim potpuno prihvatimo činjenicu da živimo u svemirskom brodu Zemlja, nameće se neodložan zadatak civilizovanja samih civilizacija, nametanja univerzalne solidarnosti i saradnje među svim ljudskim zajednicama, zadatak koji je otežan porastom sektaškog – verskog i etničkog – „herojskog“ nasilja i spremnosti na samožrtvovanje (i žrtvovanje sveta) za neku određenu Ideju. Prevazilaženje kapitalističkog ekspanzionizma, široka međunarodna solidarnost i saradnja morali bi uz to biti sposobni da se preobraze u izvršnu moć spremnu da naruši državni suverenitet itd. Zar sve to nisu mere zaštite naših prirodnih i kulturnih zajedničkih dobara? Ako one ne vode ka komunizmu, ako sobom ne privlače komunistički horizont, onda je „komunizam“ reč bez značenja.

 

In These Times, 10.01.2017.

Prevela Slavica Miletić (Peščanik)

Procitano 249 puta

S5 Box