Print this page
ponedjeljak, 25 Mart 2019 00:00

Kulturno brisanje granice na Drini

Ocijeni...
(0 glasova)

visegradSrpsko-srpska povelja pokazuje da su današnji nasljednici velikosrpske ideje prinuđeni da se služe nešto zakučastijim i umivenijim rječnikom.

Pisci Povelje u svom cinizmu ne ustežu se ni od pominjanja obnove povjerenja među do juče zaraćenim narodimaTanjug/Dragan Kujundžić.

U memoarskoj knjizi S mene pa na uštap, u zapisu od 3. novembra 1998. godine Rajko Petrov Nogo piše: “Gle, gle. Čitam u novinama teze za razgovor na temu Srpski kulturni prostor, a ta se tema uvek pojavi kad god gubimo državni prostor. Što ne možemo državnom granicom, carinom, policijom i vojskom, obdržavaćemo kulturnim i duhovnim prostorom do nekih boljih vremena.”

Ratni senator Republike Srpske, krvoločni poeta koji se 1994. godine retorički pitao: “Zar se naša braća Muslimani ne boje naše krvi nenamirene?” i vampirski pretio: “Mi moramo pokusati svoju porciju krvi” – nije zadovoljan ovakvim razvojem događaja. Njemu su priče o srpskom kulturnom prostoru tek “uteha poraženih”, pa se priseća svog prijatelja, masovnog ubice Radovana Karadžića: “U svesti mi se refrenski vraća šta su govorili Radovanu: Radovane, nesrećniče, ti si pesnik. Zar hoćeš da pobediš? Gubitništvo i poraz su, izgleda, sinonimni sa pesništvom.”

Naučni skup 'Srpski duhovni prostor'

Razgovor koji Nogo pominje zapravo je naučni skup “Srpski duhovni prostor” održan u Bijeljini krajem oktobra 1998. godine u organizaciji Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske. Na tom neveselom skupu poraženih zagovornika Velike Srbije podneto je 30 referata koji su kasnije objavljeni u posebnom zborniku. U referatima nije bilo ni reči o tome kako je, na primer, Arkanova Srpska dobrovoljačka garda po Bijeljini širila ideju o srpskom duhovnom prostoru, ubijajući sve pred sobom, ali su pokrenute neke druge teme iz istog arsenala. Tu se, između ostalih, našao i uradak starog memorandumlije Vasilija Krestića koji je tvrdio da je “duhovno jedinstvo danas jedno od najznačajnijih pitanja srpskog naroda”, te naricao nad vekovnim podelama srpskog naroda.

Po Krestiću, mi smo “jednim delom Srbi, drugim Jugosloveni, trećim Crnogorci, četvrtim Muslimani, petim Makedonci, potom smo internacionalisti i kosmopoliti, četnici i partizani, komunisti i antikomunisti, republikanci i monarhisti, autonomaši i antiautonomaši, teisti i ateisti”. Posebnu opasnost po srpsko duhovno jedinstvo Krestić vidi u opakom mondijalizmu i internacionalizmu, zalažući se za jedan suštinski palanački, provincijalni koncept kulture, sa lokalnim zločinačkim primesama.

Vještačke granice razdvojile kulturni prostor

Na istom skupu učestvovao je još jedan Nogov kolega, Slavenko Terzić, nekadašnji senator Republike Srpske, danas ambasador Srbije u Moskvi, a branitelj i obožavalac Radovana Karadžića i njegovih zlodela u svako doba. U svom referatu Terzić je naricao nad granicama koje tragično dele srpski narod koji bi da živi u jednoj državi, a potpuno je konsterniran činjenicom da je “širom sveta moguće razvijati propagandu da su Srbi ‘agresori’ u Prizrenu i Peći, u Dubrovniku, Sarajevu ili Goraždu, u Vukovaru ili Osijeku, tamo gde su oni od srednjeg veka bili oslonac privrednog i kulturnog razvoja tih oblasti”.

Kao ključni problem današnjice Terzić vidi “pitanje kako ostvarivati i unapređivati političko, ekonomsko, kulturno i duhovno jedinstvo Srba u novim od strane NATO-a i SAD-a nametnutim veštačkim državnim granicama”. Srećom, Terzić ima odgovor i na znamenito pitanje šta da se radi, pa kaže: “Srpski narod bi trebao da, i nakon svih tragičnih okolnosti i nametnutih granica, nastavi da neguje ideju jedinstvene srpske nacionalne države, u koju treba da uđu svi oni predeli na kojima su Srbi vekovima činili etničku većinu.”

Granice te buduće velike srpske države nije teško utvrditi, to je odavno definisao Terzićev prijatelj Vojislav Šešelj – tamo gde su srpski grobovi, tamo su srpske zemlje. Terzić varira Šešeljevu tezu: “Srbi nikada ne bi trebalo da se pomire s rezultatima genocida i etničkog čišćenja Srba tokom 20. veka, u Hrvatskoj, Slavoniji, Dalmaciji, Bosni i Hercegovini, Staroj Srbiji i jednom delu Makedonije”.

Svi Srbi treba da žive u jednoj kulturi

Čemu ovo podsećanje na davnu prošlost, na jedan već zaboravljeni pseudonaučni skup i na komentare pesnika krvi i tla izrečene tim povodom? Pa zato što u Srbiji prošlost nema nameru da prođe. Sve pomenute teze nedavno su dobile otelotvorenje u zvaničnom dokumentu pod nazivom “Povelja o srpskom kulturnom prostoru” koji su potpisali ministar kulture Srbije Vladan Vukosavljević i ministarka prosvete i kulture Republike Srpske, Natalija Trivić. Suština srpsko-srpske povelje sadržana je u tezama sa pomenutog skupa u Bijeljini, samo su današnji naslednici velikosrpske ideje prinuđeni da se služe nešto zakučastijim i umivenijim rečnikom.

Došla su neka smutna vremena u kojima čovek, Srbin, ministar kulture ne sme otvoreno da kaže šta misli, već je prinuđen da se služi šifrovanim jezikom i da svoje najintimnije snove zaodeva u zakukuljene i zamumuljene formulacije. Ne sme čovek, Srbin, ministar kulture javno da se založi za stvaranje Velike Srbije ili za neki genocidčić ili bar omanje etničko čišćenje, nego mora da se teši jedinstvenim kulturnim prostorom i sličnim eufemizmima.

Eh, nikako da dođu ona Nogova “bolja vremena”, pa da se u osvajanje srpskog kulturnog prostora krene tenkovima i haubicama, ali kad nema rata dobra je i ta, kako se ono zove, kultura.

O imperijalnoj suštini ovog kulturno-prosvetnog dokumenta, kao i o njegovoj medijskoj prezentaciji, briljantno je pisao Andrej Nikolaidis u tekstu ”Obrazovanjem i kulturom do 'Velike Srbije'”. Njegovim argumentima moglo bi se dodati samo par natuknica. Uprkos tome što se ministarski par pretvara kako se “Povelja” tiče isključivo kulture, nacionalno onesvešćeni mediji su odmah prepoznali šta se krije iza te providne maske.

Početkom februara Večernje novosti objavile su intervju sa Natalijom Trivić u kom je najavljeno donošenje “Povelje”, pod slavljeničkim naslovom “Kulturna povelja za ujedinjenje Srbije i Srpske!” A kad se Drina izbriše u kulturi, već smo udarili temelj za brisanje te polupostojeće granice u fizičkom svetu. Isti dnevni list doneo je vest o potpisivanju “Povelje” pod naslovom “Ujedinjene srpske kulture”, a Srna se opredelila za sličan pristup - “Srpski kulturni prostor - jedinstven i nedjeljiv”. Da parafraziram jedan stari ratni slogan: Svi Srbi treba da žive u jednoj kulturi.

Negiranje zločina i falsifikovanje prošlosti

I sam tekst “Povelje” daje za pravo medijima odanim velikosrpskoj ideji. Na primer, u tački 7 “Povelje” doslovce stoji: “Postoji snažna tendencija da se izolovani ili konstruisani događaji iz davnijih ili nedavnih međunacionalnih sukoba, revizionističkim diskursom bez dubljeg utemeljenja, nametnu kao obavezujući narativi u kojima je srpska strana bezuslovno negativno markirana”.

Konstruisani događaji? Na šta konkretno anonimni pisci “Povelje” misle? Ako je suditi po verziji rata u Bosni i Hercegovini koja dominira ministru Vukosavljeviću bliskim medijima, intelektualnim i političkim krugovima – sva zlodela koja su srpske snage počinile mogla bi se podvesti pod ovu zgodnu sintagmu. Kad bi se neupućeni čitalac oslonio na zagovarače te falsifikovane verzije istorije, došao bi do zaključka da za masakre na Markalama nije kriva Vojska Republike Srpske, već su Bošnjaci sami sebe granatirali; da su za Tuzlansku kapiju odgovorne žrtve, kako su nedavno pisale Večernje novosti; da u Prijedoru nikakvih belih traka nije bilo, kako tvrdi profesor Filozofskog fakulteta Slobodan Antonić; da je opsada Sarajeva nepostojeća, kako veruje 71 posto građana Srbije; da u Srebrenici nije počinjen genocid, kako tvrdi čitav državni vrh Srbije, od premijerke do predsednika; da nikakve agresije na BiH nije bilo, već je tamo vođen “srpski otadžbinski rat”, kao tvrdi pomenuti Antonić…

Osim konstruisanih, “Povelja” pominje i “izolovane događaje”, što će reći - ako je i bilo nekih zločina, to su samo posebni incidenti, a nipošto ne može biti reči o planskom istrebljenju i proterivanju nesrpskog stanovništva diljem Bosne, Hrvatske i Kosova. Pod “revizionističkim diskursom bez dubljeg utemeljenja” pretpostavljam da se podrazumevaju sve presude Haškog tribunala i domaćih sudova nad ratnim zločincima koji su pripadali srpskim vojnim i paravojnim snagama. Zapravo, sve gole činjenice o srpskoj agresiji spadaju pod ovu nevešto skovanu konstrukciju.

Nevešto – jer da bi postojala revizija nekog narativa, taj narativ bi prethodno trebalo da postoji. A propaganda velikosrpskog ratnohuškačkog serkla teško da se može okarakterisati kao nešto suvislo i važeće u svetu. Istorija se piše na osnovu sudskih presuda i utvrđenih činjenica, a ne na osnovu ogavnih laži zločinačke mašinerije, pa makar se te laži ponavljale decenijama.

Verodostojne činjenice i interesne perspektive

Pisci “Povelje” u svom cinizmu ne ustežu se ni od pominjanja obnove poverenja među do juče zaraćenim narodima. U tački 7 se kaže: “Obnova poverenja među susednim narodima može da počiva jedino na spremnosti da se uvaže verodostojne istorijske činjenice i različite interesne perspektive sa kojih se činjenice tumače”. A koje su to “verodostojne istorijske činjenice”? Pa ministar Vukosavljević ne priznaje ni činjenice iz Drugog svetskog rata, a kamoli iz ratova devedesetih. Kad je nedavno Politikin zabavnik rehabilitovao Dimitrija Ljotića, Vukosavljević je kvislinštvo ljotićevaca proglasio “delikatnom temom” kojoj nije primeren “jednobojni pristup”! Kad ministar nije u stanju da osudi eklatantan primer fašizma iz Drugog svetskog rata, ne može se od njega očekivati da prepozna sličnu praksu u ratovima devedesetih.

Nije baš jasno šta bi bile “interesne perspektive sa kojih se činjenice tumače”, ali budući da Vukosavljević neprestano ponavlja kako je prioritet njegovog ministarstva “očuvanje i negovanje srpskih interesa”, biće da ministar traži za sebe i svoju interesnu grupu pravo na sopstveno viđenje ratnih događaja. Pa će tako, na primer, čitav svet zločin u Srebrenici interpretirati kao genocid, dok će branitelji srpskog kulturnog prostora to smatrati preterivanjem. I obe interpretacije se imaju smatrati ravnopravnim.

Tekst “Povelje” se nastavlja u istom duhu, nema potrebe za daljim citiranjem. Usputne priče o nasleđu, očuvanju baštine i kulturnoj saradnji služe tek kao krabulja za ono do čega je ministarskom paru zaista stalo, a to je povlačenje velikosrpske ideje sa prve linije fronta na rezervni položaj – u kulturu, pomalo specifično shvaćenu. Jer “Povelja” predstavlja kulturu kao nastavak rata drugim sredstvima, tu je reč o kulturi zločina, etničkog čišćenja i genocida. O kulturi poricanja.

Zatvaranje u zagušljivi brlog

Takvo shvatanje kulture nije donela “Povelja”, ona samo verifikuje ideje sa pomenutog skupa u Bijeljini i sličnih svesrpskih sabora, prilagođavajući ih sadašnjem trenutku. Čak je i Krestićev smehotresni strah od mondijalizma našao svoje mesto, pa se u “Povelji” upozorava da treba “preduprediti opasnost zapadanja u položaj kulturne kolonije”, jer “iskustva izdašnog otvaranja prema drugima upućuju na potrebu zauzimanja drugačijeg, trezvenog prilaza u ovoj oblasti”. Što će reći da je srpska kultura do sad bila neoprezna i previše otvorena za tuđe uticaje, pa umalo da nas zadesi “identitetsko obezličenje jednog istorijskog naroda”.

Nesrećni ministar kulture i njegovi savetnici ne znaju da kultura ne može da postoji u izolaciji, već samo u prožimanju, da kultura po svojoj suštini i jeste otvaranje prema drugom i drugačijem, da je tu njeno rodno mesto, dok strah od drugih i zatvaranje u svoj mali brlog stvaraju zagušljivu atmosferu u kojoj je bilo kakvo stvaranje nemoguće. A kako bi to mogli i da znaju kad su njima sfere duha apsolutno nedostupne, kad su zabasali na tuđ, nepoznat teren, pa svim silama nastoje da ga pretvore u močvaru i živo blato, po sopstvenom liku i podobiju.

Jedno je sigurno, sve što vredi u srpskoj kulturi nalazi se u radikalnom sukobu sa tom idejom velikosrpskog kulturnog prostora – od Radomira Konstantinovića do Bogdana Bogdanovića, od Slobodana Blagojevića do Predraga Čudića, od Ibrahima Hadžića do Miodraga Stanisavljevića. A u tom ministrovom “srpskom kulturnom prostoru” vladaju memla, zagušljivost i praznina u kojima čoveku od duha jednostavno nema života. U neku ruku je dobro što su gospodin ministar i gospođa ministarka potpisali “Povelju”, jer je sad postalo jasno šta je zvanična državna politika i Srbije i manjeg bh. entiteta. Jedino bi, istine radi, tom dokumentu trebalo da promene ime. Najbolje bi bilo da se zove “Povelja o srpskom kulturnom kazamatu”. Ili “Povelja o srpskoj kulturnoj dušegupki”.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Tomislav Marković (Al Jazeera)

Procitano 1507 puta