Sadržaj iz rubrike Kolumne
srijeda, 17 Juli 2019 00:00

Mijenjajte sistem, a ne klimu

Ocijeni...
(0 glasova)

klima1Kada je John McDonnell najavio plan mera usmerenih protiv kompanija koje uništavaju planetu nekontrolisanim emisijama ugljenika, reakcija Sitija bila je predvidljivo hiperbolična. „Finansijski totalitarizam“, rekao je jedan bankar. „Kamikaza komunizam“, rekli su na desničarskom propagandnom sajtu Guido Fawkes.

Stavovi laburista u oblasti industrijskih, fiskalnih i monetarnih politika naglo su se približili stavovima zelenih posle Pobune protiv istrebljenja i izveštaja IPCC od prošlog oktobra u kojem je rok za smanjivanje globalnih emisija ugljenika dramatično prepolovljen. Ali ni taj nagli zaokret nije dovoljno radikalan.

S obzirom na razmere problema i isticanje vremena, klimatske promene su katastrofa koju ne može sprečiti ništa osim dramatične strukturne transformacije u funkcionisanju kapitalizma. To je jedini način da se do 2030. godine ostvari cilj smanjivanja emisija za 45%. Da bismo do 2050. godine izgradili svet sa nultom emisijom ugljenika, potrebna je ekonomija koja se toliko razlikuje od današnje da je verovatno ne bismo ni prepoznali kao kapitalizam.

Dok se britanska elita užasavala od pomisli da bi uskoro mogla dobiti vladu sa Corbynom na čelu, McDonnel je usavršavao veštinu prikazivanja velikih finansijskih reformi koje su nam neophodne kao minimalne tehnokratske intervencije. Osnovu predloga koji je izneo ove sedmice predstavlja Odbor za održivo investiranje koji čine ministar finansija, ministar privrede i guverner Engleske banke. Odbor, čije je osnivanje prvi predložio analitičar iz Sitija po imenu Graham Turner, imao bi zadatak da 3 odsto investicija privatnog sektora usmeri u visoke tehnologije. McDonnel smatra da se to može povezati sa ciljem smanjivanja emisija ugljenika – jer pripremna faza prelaska na zelenu energiju uključuje velike investicije u infrastrukturu i viosokotehnološku proizvodnju – solarne farme, vetrenjače i sisteme gradskog prevoza, na primer.

Drugi stub programa je Nacionalna investiciona banka sa kapitalom od 250 milijardi funti, koji bi se prikupljao tokom 10 godina, za obezbeđivanje potrebnih ulaganja, uz podršku regionalnih razvojnih banaka. Treći stub je regulatorna moć Engleske banke koja može ograničiti pružanje kredita kompanijama koje su toliko zavisne od ugljenika da predstavljaju rizik za globalni finansijski sistem. McDonnel je najavio reviziju takozvanog „bankarskog sistema u senci“, glavnog kanala za dobar deo takvih investicija. Konačno, tu je i pretnja poništavanjem registracija kompanija koje odbijaju da sarađuju.

Kao čovek koji podržava ovaj predlog, moram biti brutalno iskren: predložene mere nisu dovoljno „totalitarne“.

Nisam ljubitelj staljinističke planske ekonomije. Temeljno sam proučavao njene neuspehe i hibris koji je do toga doveo. Ipak, činjenica je da su centralizovana državna intervencija, planiranje i vlasništvo možda jedini način da se emisije ugljenika smanje u postavljenom roku.

Pokušajmo da zamislimo kako bi izgledalo sprovođenje McDonnelovog plana. Zamislimo da su laburisti osvojili vlast u novembru i da nisu primorani da ispunjavaju želje Liberalnih demokrata i njihovih prijatelja u naftnoj industriji ili produktivističkih snaga koje su još moćne u delovima sindikalnog pokreta.

Do januara 2020, Odbor za održivo investiranje je formiran i aktiviran; Engleska banka dobija nova pravila; zakoni o Nacionalnoj investicionoj banci polaze na svoj put kroz Vestminster, a očekuje se da do januara 2021. prvih 25 milijardi funti bude spremno za investiranje.

Do tog datuma potreban nam je i jedan jasan i neopoziv tridesetogodišnji plan energetske infratsrukture za Britaniju, koji će omogućiti brzo gašenje elektrana na gas, potpuni prestanak korišćenja uglja, dalje investicije u solarnu energiju i energiju vetra, početak prvog projekta za korišćenje energije plime u Svonsiju i donošenje odluka o novoj nuklearnoj energiji, što sve može dati rezultate jedino uz državne subvencije.

Planirana treća pista na aerodromu Hitrou morala bi biti otkazana, a Gradski aerodrom zatvoren. U tridesetogodišnjem planu za razvoj transporta glavno mesto bi zauzimale investicije u međugradske železničke pruge. Takođe, desetogodišnji plan za povlačenje vozila koja koriste dizel i benzin morao bi biti izdašno finansiran od samog početka.

Pored toga, potrebne su velike strukturne promene u sistemima javnog gradskog prevoza i građevinskoj i urbanističkoj regulativi – što možemo učiti na primerima najzelenijih gradova sveta. Takođe, potrebna je suštinska promena u načinu na koji trošimo i recikliramo energiju i proizvode.

Najmoćniji saveznik u toj promeni je ljudski mozak. Ako milioni ljudskih mozgova istovremeno prihvate potrebu za restrukturisanjem društva da bismo opstali – kao u slučaju mobilizacije u ratu – samo stanovništvo će postati pokretač promene.

Problem je u tome što u poslednjih 100 godina brzina nije bila jača strana levice. Utemeljivači moderne socijaldemokratije – od Fabijanskog društva u Britaniji do Eduarda Bernsteina u Nemačkoj – znali su zašto zagovaraju postepenost društvene promene. Ako je socijalizam prirodni ishod kapitalizma, za željenu promenu je potrebno samo vreme.

Otkriće čovekovog uticaja na klimatske promene trebalo je da nas navede da taj stav preispitamo još pre mnogo godina. Čekanje je prihvatljivo dok verujemo da kapitalizam neće sam od sebe izabrati put ekonomskog samouništenja, ali kad shvatimo da Zemlja nije kanta za đubre bez dna, to više ne važi.

Saznanja o klimatskim promenama širila su se u Blairovoj eri, kada je malo ljudi verovalo u socijalizam, pa ta znanja nisu suštinski uticala na način razmišljanja na levici.

Jezik koji zaista uvažava klimatske prioritete čuli smo tek kada su ozbiljni socijalistički političari sa obe strane Atlantika počeli da razmišljaju o radikalnoj redistribuciji. Ali tim jezikom se još ne govori dovoljno glasno.

U sedmici u kojoj Francuskom haraju vrućine sa temperaturama preko 40 stepeni, mesec dana nakon što su temperature na finskom Arktiku premašile 28 stepeni, dok se Indija topi, a polarne kape nestaju u moru nezapamćenom brzinom, trebalo bi da svima bude jasno da klimatski haos dolazi brže nego što smo mislili.

Philip Alston, izvestilac UN-a za ljudska prava i siromaštvo, u svom poslednjem izveštaju govori o posledicama. Moraćemo da preispitamo većinu ljudskih prava koja danas smatramo univerzalnim: na primer, pravo na život i pravo na azil. Pedeset godina razvoja na gobalnom jugu moglo bi biti poništeno.

Suočen sa takvom perspektivom Alston kaže da nam je potrebna „duboka društvena i ekonomska transformacija“. Ali u britanskoj politici nema snage koja to jasno govori i poziva na brzo delovanje.

Poslednjih 30 godina levica je bila intelektualno paralisana u svojim razmišljanjima o kapitalizmu: u načelu mu se protivi, ali nije sposobna da zamisli alternativu. Kao što je primetio filozof Frederic Jameson, bilo je to vreme kada se činilo da je lakše zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma.

Ali „kraj sveta“ nam je sada nadohvat ruke: ukidanje univerzalnih ljudskih prava, kraj ekonomskog razvoja, slom globalizacije i multilateralnih sistema. Zato mi koji želimo da odgovorimo na potrebu za radikalnim potezima moramo to jasno reći.

Da bismo ostvarili ciljeve za 2030, potrebno je da narednu deceniju započnemo radikalnim raskidom sa neoliberalizmom. Da bismo ispunili ciljeve za 2050, moramo prevazići tržište i ekonomiju u kojoj dohoci zavise prvenstveno od rada. Upravo to implicira slogan „menjajte sistem, a ne klimu“ koji je skandiralo 40.000 mladih Nemaca kada su prošle sedmice zatvorili najveći rudnik lignita u zemlji.

McDonnelovi planovi bi mogli poslužiti, bar na nivou koncepta, u prvoj fazi napada na neoliberalni model. Centralna banka mora postati instrument države, sa zadatkom da preusmerava kapital sa ugljenika i previja rane koje će se otvarati na finansijskom sistemu dok ugljenik bude umirao. Država će postati vodeći autoritet za zelene investicije sa ovlašćenjima za donošenje važnih odluka, dok će preduzetnicima, lokalnim zajednicama, zadrugama i gradskim upravama prepustiti inovacije na lokalnom nvou.

Ostaje jedno važno pitanje na koje nismo odgovorili: šta sa onima koji će pružati otpor? Otpor neće biti samo politički – u obliku lobiranja i donacija iz industrije fosilnih goriva i hedž fondova. Otpor će verovatno uključivati i bekstvo kapitala, što je, zapravo, univerzalni odgovor finansijske elite na svaki pokušaj kontrole. U tom slučaju, pošto je već spremila šargarepu, država koja je ozbiljna u nameri da zaustavi klimatske promene mora spremiti i batinu.

Zato levica mora jasno reći šta se događa. „Prava“ globalnog finansijskog kapitala moraju se podrediti potrebama ljudske vrste, uz pomoć mehanizama demokratskih država u kojima živimo.

Pošto smo decenije posle 1989. proveli kritikujući komandnu i kontrolisanu ekonomiju, možda ćemo sada morati da joj se vratimo.

New Statesman, 26.06.2019.

Đorđe Tomić (Peščanik.net, 13.07.2019.)

Procitano 951 puta

S5 Box