Vijesti iz BiH
petak, 17 Januar 2020 00:00

Patrijarhovo brisanje granice na Drini

Ocijeni...
(0 glasova)

crkvabudak"Bog je ljubav i ko ostaje u ljubavi u Bogu ostaje, i Bog ostaje u njemu", kaže apostol Jovan Bogoslov, Hristov ljubljeni učenik, u Prvoj sabornoj poslanici. I još: "A ko ne voli, nije poznao Boga, jer Bog je ljubav". Hrišćanstvo je, pre svega, religija ljubavi, i to najveće koja se uopšte može zamisliti. Prema crkvenom učenju, Bog je stvorio svet slobodno, iz ljubavi – što bi bio hrišćanski odgovor na čuveno filozofsko pitanje "zašto postoji nešto, a ne ništa".

I ne samo to, već se Bog iz ljubavi prema svojoj tvorevini ovaplotio i postao čovek, uzevši na sebe ljudsku prirodu kako bi je iskupio. Hrist je otelovljeni Bog koji je bio gonjen, mučen i zlostavljan. Na kraju se dogodilo nešto što potpuno prevazilazi mogućnost ljudskog razumevanja: besmrtni Bog je umro na krstu, da bi trećeg dana vaskrsao. I sve to zarad spasenja grešnog čovečanstva i čitavog palog sveta. Kao što piše Jovan Bogoslov u Jevanđelju: "Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki - ko veruje u njega - ne propadne, nego da ima večni život".

Imajte mir sa svim ljudima

Otuda i Hristova zapovest čoveku: "Ljubi bližnjeg svog kao samoga sebe". Ljubav prema bližnjem neminovno dovodi do mira među ljudima. I o miru je Hrist često govorio, apostolima je poručivao "Mir imajte među sobom", a u Besedi na gori izričito kaže: "Blaženi su mirotvorci, jer će se oni sinovima Božijim nazvati". "Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam" – tako glasi Hristovo zaveštanje učenicima. Zato apostol Pavle u Poslanici Rimljanima poručuje: "Ako je moguće, koliko do vas stoji, imajte mir sa svim ljudima".

Naravno, nije lako grešnom čoveku da se drži Božjih zapovesti i da živi u skladu s maksimalističkim jevanđeoskim zahtevima, ali teško da ima nečeg smislenijeg u ovoj dolini plača i zla nego nastojanje da se živi u ljubavi i miru s drugim ljudima. Kao što kaže ruski religijski filozof Nikolaj Berđajev u eseju karakterističnog naslova O savršenstvu hrišćanstva i nesavršenosti hrišćana: "U životu je beskrajno teško u svemu ispunjavati religiju ljubavi, ali u tome i jeste, od početka do kraja, suština religije ljubavi i ona nije zbog toga manje uzvišena ili istinita".

Suvišno je reći da patrijarh Srpske pravoslavne crkve gospodin Irinej sve navedeno drži u malom prstu, budući da se nalazi na čelu jedne velike hrišćanske zajednice i da je naslednik Hristovih apostola. Zato je patrijarh iskoristio Božić, najradosniji hrišćanski praznik, da diljem regiona pošalje poruke ljubavi, mira, tolerancije i zajedništva. Uoči Božića oglasio se iz Banjaluke: "Ne postoje granice za Srbiju i Republiku Srpsku, one i ne smeju i ne treba da postoje jer je reč o jednom narodu, koji govori jedan jezik i sve što ima od vrednosti, to mu je zajedničko".

Republika Srpska, patrijarhova država

Izgleda da je patrijarh Irinej malo doradio hrišćansku poruku ljubavi, u duhu narodne izreke koja kaže da ljubav ne zna za granice, pa je rešio da izbriše granicu na Drini koja više od sto godina predstavlja trn u oku vernicima velikosrpskog nacionalizma. Slične poruke slalo je i jedno svetovno lice, zamenik predsednika Socijalističke partije Srbije Predrag Marković, pre jedno godinu i po dana, takođe iz Banjaluke. Patrijarhov istomišljenik je tada poručivao: "Tu ima neka granica, koja je privremena. Predsednik Srpske Milorad Dodik sa svima nama će se potruditi da je izbrišemo". Lepo je videti da je patrijarh SPC ponovo na istom zadatku sa Miloševićevim socijalistima, baš kao u zlatno doba ratova, ubijanja i masovnih progona nesrba, zarad proširenja teritorije, a pod crkvenim blagoslovom.

Nije se patrijarh tu zaustavio u širenju ljubavi prema komšijskoj državi i narodima koji u njoj žive, već je po svom starom običaju došao na proslavu neustavnog Dana Republike Srpske, pokazujući još jednom nepoštovanje prema pravnom poretku Bosne i Hercegovine. Tom svečarskom prilikom patrijarh je pojasnio svoju misao o granicama i pretenzijama na teritoriju susedne države. "Republika Srpska je srpska država, a u našim srcima kuca ljubav prema srpstvu i svetome Savi", bubnuo je patrijarh Irinej i ostao živ.

Možda patrijarh nije znao gde se nalazi, jer mu orijentacija u prostoru, pogotovo političkom, baš i nije jača strana, ali to je malo verovatno. Patrijarhu ovo nije prvi put da manji bh. entitet proglašava za državu, to je već postao standardni deo njegovog repertoara u raspirivanju ljubavi. Ranije je imao običaj da govori o Republici Srpskoj kao o "najmlađoj srpskoj državi", pa se te huškačke floskule drži kao pijan plota. Bilo bi zanimljivo videti da reis Islamske zajednice u BiH dođe u Novi Pazar, pa da kaže kako je Sandžak bošnjačka država. Da li bi za patrijarha to bila regularna i normalna izjava jednog predstavnika verske zajednice?

Crnogorski narod srpskog porijekla

Izjave kojima patrijarh Irinej iskazuje svoju veru u nacionalističke projekte, destabilizuje susednu državu i širi netrpeljivost nisu nikakva novost, to je uobičajen deo njegovih pravoslavnih propovedi. Uzrok te naoko čudnovate pojave je otkrio sam patrijarh u citiranoj izjavi: kad u nečijem srcu "kuca ljubav prema srpstvu", a ne prema Hristu, prirodno je da priželjkuje komadanje susedne države i pripajanje njenih delova matici Srbiji. Jer ljubav prema srpstvu zapravo znači ljubav prema tuđim teritorijama, ljubav prema otimačini, pljački, razaranju i prolivanju ljudske krvi. Poslednji masovni izliv te ljubavi ostavio je iza sebe oko 100 hiljada mrtvih, milione raseljenih, hiljade silovanih, poharane kuće, spaljena sela, uništene gradove i razvaljenu zemlju.

Ne šalje patrijarh poruke ljubavi i mira samo prema Bosni i Hercegovini, on je zakleti neprijatelj diskriminacije, pa zato želi da se radost Božića proširi na što veći broj ljudi i zemalja. Na Badnji dan Irinej je u društvu neizbežnog Milorada Dodika prisustvovao paljenju badnjaka ispred hrama svetog Save u Beogradu i tom prilikom je čestitao Božić vernicima u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Prvo je žiteljima manjeg entiteta poručio: "Mi smo jedan, jedinstveni narod, sve nam je zajedničko", a potom je prešao na druge susede. "To bih želeo da bude i sa našom bratskom Crnom Gorom. Na našu veliku radost, ovih dana, narod Crne Gore pokazuje, u najvećoj svojoj meri, da je srpskog porekla, da čuva svoju pravoslavnu veru i time pokazuje jedinstvo sa srpstvom", mudro je propovedala njegova svetost.

Ko o čemu, patrijarh o srpstvu, a o Hristu ni slovca. Što reče jedan autor do čijih reči Irinej slabo drži: "Gde je blago tvoje, onde će biti i srce tvoje". Zanimljiv je patrijarhov način mišljenja: ko god protestuje protiv Zakona o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori, taj zapravo svojim učešćem na litijama dokazuje da je srpskog porekla. Ni ovo nije neka novost, patrijarh Irinej zapravo ne priznaje crnogorsku naciju, a sve Crnogorce smatra Srbima. Doduše, ne ograničava se na Crnogorce, već je svojevremeno izjavljivao i da su svi Bošnjaci "potomci svetoga Save".

Otkud Crnogorcima pravo da ne budu Srbi?

Prošle godine je lepo čovek objasnio Crnogorcima ko su i šta su, da ne lupaju glavu i ne zamaraju se tim komplikovanim identitetskim pitanjima, tu je patrijarh kao stručnjak za nacije da utvrdi ko je ko: "A šta su Crnogorci nego Srbi iz Crne Gore?! Kao što postoje Šumadinci, Vojvođani, Ličani, Bosanci, Hercegovci, tako postoje i Srbi i Crnogorci". U ovom masovnom posrbljavanju susednih naroda jedino bi Hrvati imali pravo da se bune, jer patrijarh, iz razumu nedostupnih razloga, njih nikada nije nazvao "pokatoličenim Srbima", kao što je red i običaj u svim velikosrpskim narativima. Šta to patrijarh ima protiv Hrvata? Bojim se da je tu zagonetku teže objasniti nego tajnu Božjeg ovaploćenja.

Nije se ni tu patrijarh zaustavio u širenju ljubavi prema susedima, kad nekog voli on prosto ne zna za dosta. U božićnom intervjuu koji je dao za frankfurtske Vesti, patrijarh je nastavio sa porukama mira i ljubavi upućenim Crnoj Gori. "Crna Gora, nekada elitan dio srpskog naroda, ušao je u takav život da negiraju svoju istoriju. Naši odnosi su uvijek bili bratski, jedan narod, nažalost, tu se umiješala politika, znamo čija, znamo zašto sa željom da Crnu Goru odvoji od Srbije", tumači patrijarh istoriju i politiku na sebi i tabloidima svojstven način. Džaba se ljudi u Crnoj Gori izjašnjavaju kao Crnogorci na popisima, patrijarh njihovu volju jednostavno ne priznaje. Uostalom, ko je još video da se ljudi slobodno izjašnjavaju o sopstvenoj nacionalnosti, a da ne pitaju patrijarha?

Možda je krajnje vreme da neko obavesti patrijarha da je Bog ljudima darovao slobodu, da neki pravoslavni teolozi tvrde da je ikona Božja u čoveku upravo – sloboda, te da ljudi tu slobodu mogu da koriste kako hoće i da se njihov izbor ima poštovati. Patrijarhu se ta sloboda ne dopada baš previše, baš kao što se nije dopadala ni Velikom Inkvizitoru u poemi Ivana Karamazova, on je više za pokornost i potčinjavanje. S obzirom da je hijerarhija crkve stroga poput vojne, te da je svaki episkop mali bog u svojoj eparhiji, a da je poniznost nižeg sveštenstva nešto što se podrazumeva – ne čudi što patrijarh ne ljubi previše slobodu. Prosto nije navikao na te belosvetske novotarije.

Rasistički ispadi prema Albancima

Nakon širenja ljubavi prema BiH i Crnoj Gori, na red je došla i kolevka srpstva. Patrijarh je morao da s nekim podeli svoju neprebolnu tugu zbog bratske izdaje: "Ono što je najtragičnije, što se ne može objasniti i opravdati, Crna Gora je priznala Kosovo Šiptarima". Šiptarima? A nije slučajno Albancima? Zar priliči vrhovnom poglavaru jedne hrišćanske crkve da naziva pogrdnim imenima čitav jedan narod i da vređa sve njegove pripadnike? Poglavaru religije ljubavi i mira takvo nešto ne priliči, ali vođi verske organizacije koja se klanja obogotvorenom srpstvu širenje omraze prema Albancima spada u opis radnog mesta.

Nije se patrijarh zaustavio samo na vređanju Albanaca, već je zaronio i u mutne dubine rasizma. Komentarišući čudnu ideju kako od nekih "nas" traže da se odreknemo Kosova, samo zato što je reč o nezavisnoj državi koja već dugo nije deo Srbije, patrijarh u navedenom intervjuu veli: "To je naša sveta zemlja, zemlja s najvećim svetinjama. To su Pećka patrijaršija, Dečani, Gračanica, i mnoge druge svetinje, na stotine i stotine. Oduvek su pripadale srpskom narodu, srpskoj kulturi i istoriji. Danas, oni koji nemaju istoriju i svoju kulturu, traže da se mi odreknemo svoje kulture".

Dakle, Albanci su narod bez kulture, pogotovo žitelji Kosova, nekakvi nepismeni divljaci koji jednom divnom, civilizovanom, nadasve kulturnom narodu otimaju njegove svetinje. Ne doseća se patrijarh da u srpsku istoriju spadaju i hladnjače u koje su srpski vojnici trpali leševe pobijenih albanskih civila, i masovne grobnice u Batajnici u koje su ih zatrpavali. Ili mu taj deo istorije ne smeta, možda se njime i ponosi?

Patrijarhova misao nije baš naročito originalna, a ponajviše podseća na čuvenu rasističku rečenicu Dobrice Ćosića o Albancima iz Vremena zmija: "Taj socijalni politički i moralni talog tribalnog varvarskog Balkana uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda".

Možda bi patrijarhu, čije su veze s kulturom javnosti nepoznate, bilo bolje pre nego što nešto kaže da se elementarno upozna sa temom o kojoj govori. Na primer, da pročita knjigu pesama Arbena Idrizija Zveri vole otadžbinu, ili dramu Prst Doruntine Baše, ili neku dramu Jetona Neziraja. A mogao bi da se upozna i sa savremenom književnom scenom Kosova u antologiji Iz Prištine, s ljubavlju. Njihove reči će ionako trajati mnogo duže nego patrijarhove, ono što njegova svetost govori su oveštale fraze koje smo čuli već hiljadu puta iz usta raznih ljudi posednutih demonom velikosrpskog nacionalizma.

Ko ne voli svoga brata, nije od Boga

Žalosno je to reći, ali od njegove svetosti je teško očekivati drugačije poruke, čak i na Božić. Patrijarh Irinej je isti onaj čovek koji je presudu masovnom ubici Ratku Mladiću ocenio kao "đavolje delo", poglavar institucije koja je blagosiljala ratne zločince i nikad se od toga nije ogradila, institucije kojoj se ovih dana u Londonu sudi za više slučajeva seksualnog nasilja i pedofilije. Patrijarh je samo dosledan, pa izgovara tekst koji više priliči duhu samouništenja i nebića negoli Hristovom slugi.

A Božić je bio zgodna prilika da se podsetimo kako su nam svi ljudi braća, svejedno kom se bogu mole, kako se zovu i kojoj naciji pripadaju. Ali kad nacija postane važnija od Boga i njegovih zapovesti, onda i religija ljubavi i mira biva čudesno preobražena, preinačujući se u religiju mržnje, uvreda i ratobornosti. O svemu tome pisao je pre skoro dve hiljade godina apostol Jovan u gorenavedenoj poslanici.

Pišući o Isusu Hristu, Jovan Bogoslov veli: "Ko govori: poznajem ga, a zapovesti njegove ne drži, laža je i u njemu nema istine (…) Ko govori da u njemu stoji, dužan je i sam da živi onako kako je on živeo". I još: "Ko govori da je u svetlosti, a mrzi svoga brata, još uvek je u tami. Ko voli svoga brata ostaje u svetlosti i u njemu nema sablazni. A ko mrzi svoga brata u tami je i u tami hodi, te ne zna kuda ide, jer mu je tama zaslepila oči".

I da sve bude kristalno jasno, navedimo još samo dva stiha iz treće glave Jovanove poslanice, kao skroman orijentir za snalaženje u pravoslavlju: "Po ovom se poznaju deca Božija i deca đavolja: svako, ko ne čini pravednost i ko ne voli svoga brata, nije od Boga. Jer ovo je vest koju ste čuli od početka: da volimo jedan drugoga". Dobro piše i još bolje misli taj Jovan Bogoslov, kao da je Duhom Svetim nadahnut, prava je šteta što ga patrijarh ne čita.

A i što bi ga čitao kad u njegovom jevanđelju i poslanicama nigde nijedne reči o tome da su Crnogorci Srbi, da je Republika Srpska država, da su Albanci zapravo Šiptari - divljaci bez kulture, a da su Srbi nebeski narod? Patrijarh Irinej je zauzet čovek na odgovornom zadatku - da verno služi srpstvu nad vojskama; nije on zaludan, pa da gubi vreme na sumnjivu literaturu i slične besposlice.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Tomislav Marković (Al Jazeera)

Procitano 282 puta

S5 Box