Print this page
petak, 15 Januar 2021 00:00

Zašto treba čitati poeziju, a ne pratiti politiku

Ocijeni...
(0 glasova)

biblioteka1Čitanje poezije samo po sebi nije dovoljna garancija da društvom neće zavladati demagog i tiranin, ali svakako ne može odmoći.

Da poezija danas nije preterano popularan književni žanr ne treba ni dokazivati, dovoljno je pogledati liste najprodavanijih i najčitanijih izdanja – tamo pesničke knjige ne zalaze. U većini knjižara uzalud ćete tražiti odeljak s poezijom – nema ga. A ni komercijalni izdavači se baš ne lome da objavljuju stihove, što je najbolji pokazatelj da ova vrsta robe nema prođu. Na kraju, ima mnogo posvećenih čitalaca koji će vam mirno saopštiti da ne čitaju poeziju, bez ikakvog kolebanja, bez najmanje primisli da to nije oportuno i poželjno priznati. “Ne čitam prozu“ – to bi već izazvalo čuđenje, zgražavanje i zabrinutost za duševno zdravlje i intelektualnu kompetenciju čitaoca koji bi se usudio da ovakvu sablazan izrekne.

Šta god bio razlog za opadanje interesovanja za pesništvo, očigledno je postoji široko rasprostranjeno uverenje kako se poezija ne bavi realnim ljudskim problemima, da nas se pesme ne tiču, da su pesnici nezainteresovani za konkretnog čoveka, da nam ne govore ništa bitno o našem životu, baš kao muzika onog nesrećnog DJ-a u pesmi Panic “The Smithsa”. Istini za volju, veliki deo poezije opravdava ovakvo uverenje, što je izazivalo revolt kod mnogih pisaca.

Netrpeljivost prema praznoslovlju

Najoštriji je bio Vitold Gombrovič u eseju Protiv pesnika: “Kod pesnika smeta ne samo ta njihova ničim nekompenzirana pobožnost, to njihovo potpuno predavanje Poeziji, nego i njihova nojevska politika u odnosu prema stvarnosti: jer oni se od stvarnosti brane, neće da je vide ni da je priznaju, namerno se navikavaju na stanje ošamućenosti, koje nije njihova snaga, već njihova slabost. (…) U onom trenutku kad su pesnici izgubili iz vida konkretno ljudsko biće i kad su pogled uperili u apstraktnu Poeziju, ništa više ih nije moglo zadržati na kosini koja vodi u provaliju apsurda.”

Međutim, nisu eskapizam i zatvaranje u samodovoljni svet jedino što se u poeziji može pronaći, a o poeziji, kao i o bilo kom drugom žanru, ne treba suditi po njenim najgorim ili uobičajeno osrednjim primerima, već po onim najboljim. Tada bi se moglo ispostaviti da se upravo u poeziji kriju lekovi za naše svakodnevne muke i nevolje te da nam ništa nije potrebnije od velikih pesama. Nije uzalud Josif Brodski u eseju Kako čitati knjigu pisao da “poezija nije samo najsažetiji, već i najkondenzovaniji način prenošenja čovekovog iskustva”. I ne samo to: “Što više čitamo poeziju postajemo netrpeljiviji prema svakoj vrsti praznoslovlja i opširnosti bilo u političkom ili filozofskom govoru, u istorijskim, društvenim naukama ili beletristici.” A što smo netrpeljiviji prema praznoslovlju, demagogiji i lažima – to smo bliži istini. Pesničkoj i svakoj drugoj.

O politici bez pretjerivanja

Uzmimo za primer našu preopterećenost politikom, toliko smo zatravljeni političkim problemima da nam se čini kako drugih pitanja za čoveka nema, niti ih može biti. Taj utisak nije subjektivan, toga je svesna i Vislava Šimborska, koja pesmu Deca epohe počinje stihovima: “Mi smo deca epohe, / epoha je politička. / Sva tvoja, naša, vaša / dnevna pitanja, noćna pitanja, / politička su pitanja.” Mnogi citiraju ove stihove kao krunski dokaz teze da izvan politike nema života, ali su prevideli pesnikinjinu ironiju. Ili nisu pročitali pesmu do kraja. Jer, Šimborska tera do paroksizma i apsurda dominaciju politike u svesti današnjeg čoveka: geni imaju političku prošlost, koža ima političku nijansu, ono o čemu govoriš ili ćutiš ima politički smisao, čak je i Šekspirovo pitanje “Biti ili ne biti” – političko.

Na kraju pesme stiže obrt koji postavlja politička pitanja u realne koordinate: “Ne moraš čak ni da budeš ljudsko biće, / da bi stekao političko značenje. / Dovoljno je da budeš sirova nafta, / koncentrovana hrana ili sekundarna sirovina, / ili bar pregovarački sto, o čijem su se obliku / prepirali mesecima: / za kakvim stolom pregovarati o životu i smrti, / za okruglim ili četvrtastim. // U međuvremenu ljudi su ginuli, / životinje krepavale, / kuće gorele / i polja zarastala u korov, / kao u davnoprošlim / i manje političkim epohama,” Ne može se čitav ljudski život svesti na samo jedan njegov segment, a epoha u kojoj živimo ni po čemu nije ekskluzivna, samo mi to sebi utvaramo, valjda da bismo se osećali nadmoćno nad prethodnim naraštajima.

Pjesma koja nema nikakve veze sa Srbijom

Kad smo već kod politike, najbolji opis nacionalističke spoljne politike koju Srbija vodi prema susedima dao je Josif Brodski u ciglo dva stiha. U pesmi Pismo generalu Z Brodski piše: “Bolje je u tuđa mješat se djela / nego u svojima ne razabrat se.” Nastanak pesme nema nikakve veze sa Srbijom, napisana je povodom invazije Sovjetskog saveza na Čehoslovačku 1968. godine, ali ova dva stiha više govore o srpskim imperijalnim težnjama od silnih političkih analiza. Kad nisi sposoban da rešavaš probleme u svojoj državi, onda mešanje u unutrašnje stvari komšijskih zemalja dođe kao savršeno rešenje za sopstvenu neposobnost.

Za nacionalističku politiku karakteristično je neprestano naricanje nad sopstvenom sudbinom, predstavljanje sebe kao najveće žrtve, ta autoviktimizacija je toliko uzela maha da od nje više ne može da se živi. Krivica za sopstvenu nesreću uvek se prebacuje na nekog drugog, a ogledalo je postalo najljući srpski neprijatelj. Zbignjev Herbert u pesmi Zašto klasici pokazuje zašto je plač nad voljenim sobom laž, čak i kad ima razloga za žal, a kamoli kad nema. Herbert podseća na epizodu iz Peloponeskog rata u kojoj Tukidi “priča povest svog neuspelog pohoda”: “Sred drugih govora vojskovođa / bitaka opsada kuge / guste mreže intriga / diplomatskih akcija / ta epizoda je kao igla
u senu.” Evo o čemu se radi: “Atinska kolonija Amfipolj / pala je u Brazidine ruke / zato što je Tukidid zakasnio da pritekne u pomoć // platio je za to rodnom gradu / doživotnim izgnanstvom // izgnanici svih vremena / znaju kakva je to cena.”
Reklama

Herbert poredi Tukididovu uzdržanost i samozatajnost sa generalima modernog doba koji u sličnim situacijama cvile pred potomcima, prebacuju krivicu na potčinjene, na zavidljivce kojima su okruženi, na nepovoljne vetrove, na sve čega se dosete. S druge strane: “Tukidid govori samo / da je imao sedam brodova / da je bila zima / i da je brzo plovio.” I to je sve, nema žalopojki ni kuknjave nad zlehudom sudbom, iako je cena koju je platio strašna i prevelika. Herbert zaključuje: “Ako tema umetnosti / bude razbijen krčag / mala razbijena duša / s velikim sažaljevanjem sebe // ono što iza nas ostane / biće kao plač ljubavnika / u malom prljavom hotelu / kada sviću tapete.”

Skupa cijena nečitanja poezije

Spomenuta nacionalistička politika koju su sprovodili Slobodan Milošević i njegovi zločinački saučesnici započela je svoj pohod upravo autoviktimizacijom da bi iza sebe ostavila desetine hiljada leševa, spaljene gradove i sela, razorene zemlje, unesrećene ljude i uništene živote. Budućim generacijama zaveštani su suočavanje s prošlošću i izgradnja kulture sećanja, a putokaz za ispunjavanje moralne obaveze prema stradalima ostavio je Tadeuš Ruževič u pesmi Posmrtna rehabilitacija. Pesmu je napisao nakon što je prošao kroz užase Drugog svetskog rata, u njoj okreće perspektivu i posmatra svet preživelih očima mrtvih: “Mrtvi se sećaju / naše ravnodušnosti / Mrtvi se sećaju / našeg ćutanja / Mrtvi se sećaju / naših reči // Mrtvi vide naše njuške / razvučene od uva do uva / Mrtvi vide naša / tela što se uzajamno taru / mrtvi vide naše ruke / složene za pljeskanje”.Nakon nabrajanja, Ruževič iznosi strašan zaključak: “Krivi su svi živi”, a potom zaveštava sledeću poruku: “Mrtvi prebrojavaju žive / Mrtvi nas neće rehabilitovati.”

Nekoliko godina ranije, na samom početku rata, Vistan Hju Odn napisao je pesmu 1. septembar 1939, u kojoj pokušava da otkrije izvore tragedije i večnih međusobnih sukoba i istrebljivanja u ljudskoj istoriji. Na to upućuju njegovi stihovi: “Ono što je bezumni Nižinski / O Djagiljevu napisao / Važi za sve ljude; / Jer greh začet u kosti / Svake žene i svakog muškarca / Želi ono što ne može da ima, / Ne da voli sve ljude, / Već da bude voljen od svih.” Možda nije sve tako jednostavno, možda izvor svekolikog zla nije u našem egoizmu i samoživosti, ali nema sumnje da bi svet u kojem bi bilo “mnogo blaženije davati negoli uzimati” izgledao potpuno drugačije.

Četvrt veka ranije, na početku Prvog svetskog rata, Marina Cvetajeva je uzvikivala gluvima: “Ja znam istinu! Pustite sve stare istine!” A ta istina je bila jednostavna: “Ne treba ljudi s ljudima na zemlji da se bore.” Pitala je pesnike i generale o čemu to, dođavola, govore i pozivala ih da pogledaju veče i noć koja dolazi, orošenu zemlju, vetar koji huji i zvezdanu mećavu na nebu. Na kraju je saopštila još jednu istinu koju ljudi stalno zaboravljaju, zabavljeni svojim međusobicama: “Pod zemljom uskoro zaspaćemo svi mi / Što na zemlji jedni drugima nismo dali spati.”

Na prvi, drugi i treći pogled sve to deluje naivno, kao utopijska pesnička mašta. Ali, ljudi sami biraju da slušaju vladare, demagoge i lažove koji ih huškaju u klanicu – a ne pesnike. Ništa ih ne sprečava da ozbiljno shvate Cvetajevu, a ne cara, boljara, ministra i poglavara. Nečitanje velikih pesnika skupo košta, a još skuplje čitanje loših pesnika kojima su usta pun nacije, otadžbine i sličnih “zvučnih banalnosti”.

Pjesnici nas bude iz dubokog sna

Potonja sintagma potiče iz pesme Iz škole slavnog filozofa Konstantina Kavafija. Kavafi opisuje život izmišljenog protagoniste iz trećeg veka naše ere, mladog blaziranog lezilebovića iz bogate aleksandrijske porodice koji ne zna šta bi sa sobom. Prvo je bio učenik u filozofskoj školi neoplatoničara Amonija Sake, ali mu je filozofija dosadila, pa se dao na politiku, ali ni tu se nije zadržao. Potom je pokazao “maglovit interes za crkvu”, ali je odustao od preobraćenja: to bi razgnevilo njegove roditelje, razmetljive pagane, pa bi ga ostavili bez izdašnog džeparca. Pošto je ipak morao nešto da radi, počeo je redovno da posećuje javne kuće. Tako je planirao da provede narednih deset godina.

A šta posle? Možda se vrati u neku filozofsku školu, a uvek se može vratiti i politici – “iz sjećanja, / hvale dostojnog, na porodične tradicije, / dužnost prema otadžbini, i druge / slične zvučne banalnosti”. Kavafi osveštanim vrednostima prošlosti (a i sadašnjosti) daje pravu meru i cenu, služeći se tihom ali razornom ironijom, kao što velikom pesniku i priliči. Uopšte, čitanjem Kavafija može se mnogo naučiti ne samo o istoriji poznog helenskog doba, o susretu paganizma i hrišćanstva, već i o tome kakav odnos treba imati prema istoriji.

Lekovita je poezija, pesnici nas bude iz dubokog sna, otvaraju nam oči prevučene skramom sačinjenom od hiljadu puta ponovljenih laži, uvreženih predrasuda, mentalnih navika i opštih mesta koje, duboko uspavani, držimo za stvarnost. Za svaku boljku pesnici imaju melem, neiscrpna je njihova apoteka.
Oni misle da ćе živjeti i vječito imati vlast

Za očajanje koje nas je zahvatilo jer izgleda kao da će Aleksandar Vučić vladati večno, nema boljeg leka od pesme Ernesta Kardenala Slušajte ovo svi narodi, pisane preko psalma broj 49, pogotovo stihova: “Oni misle da ćе živeti večito i večito imati vlast / svojim imenima nazivaju svoje zemlje / i sva imanja koja su ukrali / skinuli su nazive gradova / i dali im svojа imena / Njihovi su kipovi bili na svim Trgovima / A ko ih se sada seća?” Zaista, ko se seća nikaragvanskog diktatora Somoze na kojeg je mislio Kardenal kad je pisao ovu pesmu?

Za večne probleme nacionalnog i verskog identiteta najbolje je pročitati pesmu Ibrahima Hadžića I ti Crnogorci, na primer, sledeće stihove: “Mi smo ka lice i naličje, / Mi smo ka slika i prilika: / Kad ti stojiš ispred ogledala – / Vidiš mene, / Isto i ja vidim tebe / Kada se oglednem, / Mi smo izmiješani / Ka maslo u vareniku.” Nad ovim stihovima mogli bi da se zamisle nacionalisti svih naših potpuno izmešanih naroda.

Za rusofilsku histeriju koja je zahvatila naše društvo najbolje je uzeti pesmu Kad bi Rusija Adama Zagajevskog, našte srca: “Da je Rusiju osnovala / Ana Ahmatova, da je / Mandeljštam bio zakonodavac / a Staljin samo sporedna ličnost / iz izgubljenog gruzinskog epa, / kad bi Rusija skinula svoje / nakostrešeno medveđe krzno, / kad bi mogla da živi rečju a ne / pesnicom, kad bi Rusija, kad bi Rusija.”

Za večne priče o ustašama i četnicima te uopšte za razumevanje fenomena kvislinštva dovoljno je pročitati pesmu O, teško je četnik biti Ivana Gorana Kovačića, ili bar jednu strofu: “Treba malo dobre volje, / Zaboravit krv zarana – / Ustaša nek Srba kolje, / A mi ćemo muslimana. / Isti jad u istoj koži / S okupatorom nas složi. / To su naše tajne niti. / O, teško je četnik biti!”

Jadna zamjena za vječnost

Na večno pitanje o problemu zla jedan od odgovora mogao bi se naći u pesmi Bajka o čoveku Predraga Čudića: “Čovek je prirodno dobar / Ali ga život kvari, / Prokleti, prokleti život, / Taj svojom prolaznošću / Nad takvim divnim bićem / Kao sečivom maše. (…) I srećno bi živeli ljudi / Da nije tog prokletog, / Što iz ogledala nas vreba. / Šta da radi naš dobri / No da poželi snagu / Da se od smrti brani / Što ga svakog jutra / S podsmehom gleda u lice / No da vuk postane bližnjem / Da u trbuh sve trpa / Opsednut sopstvenom srećom / Ko zamenom za večnost.“

Pravda nebeska protiv pravde zemaljske

Možda zvuči kao pesnička fantazija, ali ko može da nam garantuje da poetska imaginacija nije stvarnija od ovog skučenog jada što ga eufemistički nazivamo stvarnošću? Šta će nam ostati ako se odreknemo pesničke fantazije, a sa njom i najboljeg dela sebe? Samo mučnina, kao što Pesoa mudro reče. A poezija i nije ništa drugo doli “glas pravde nebeske / protiv pravde zemaljske”, da još jednom citiram Cvetajevu.

Moglo bi se ovako navoditi do prekosutra, jer je bogatstvo poezije neiscrpno, ima ga dovoljno za nekoliko života. Zašto treba čitati poeziju možda je najbolje objasnio Josif Brodski u eseju Pokloniti se senci, posvećenom njegovom voljenom Odnu: “Većina ljudi sasvim prirodno misli da ima i druga posla osim da čita pesme, ma kako dobro bile napisane. Ako ne čita poeziju, društvo se spušta na takav nivo govora da lako postaje plen demagoga ili tiranina. I to je vlastiti ekvivalent društva zaboravu, od kojeg tiranin može pokušati da spase svoje podanike nekim spektakularnim krvoprolićem.”

Čitanje poezije samo po sebi, naravno, nije dovoljna garancija da društvom neće zavladati demagog i tiranin, ali svakako ne može da odmogne. Nema boljeg leka protiv političke i svake druge demagogije, dobra poezija jednostavno razvejava sve propagandne magle, opšteprihvaćene zablude pretvara u prah, te postavlja pojave u njihove prave razmere. To se nekad zvalo mudrost, kako se danas zove i da li uopšte ima ime – nisam siguran.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Tomislav Marković (Al Jazeera)

Procitano 1508 puta