Vijesti iz regiona
petak, 04 Avgust 2017 00:00

Reforme rada na Balkanu su otvoreno nasilne

Ocijeni...
(0 glasova)

bankrot1Država bi sutra mogla bez mjera štednje samo kad bi prekinula da poklanja novac, smatra filozof Aleksandar Matković.

 

Aleksandar Matković (1988) je filozof, istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i koordinator Regionalnog naučnog centra IFDT u Novom Sadu. Bavi se teorijama fašizma, kritikom političke ekonomije i savremenim marksizmom.

Trenutno je na doktorskim studijama u Ljubljani sa doktorskom disertacijom na temu političke ekonomije fašizma pri Podiplomskoj šoli ZRC SAZU.

 

Kada govorimo o radničkom udruživanju i otvaranju novih prostora delovanja, u tom smislu ističete da ozbiljno treba razmotriti interne strukture samih udruženja, što vidite kao urgentno političko pitanje bilo koje levice danas.

 

Levica se premalo bavi institucijama, često ih odbacuje kao „državno ideološke aparate“ ili slično, što je pre izgovor nego politika. Međutim, upravo tu se krije glavni problem: on je ujedno ideološki a, pre svega, institucionalni. Na primeru ZoR-a, te dve ravni se seku upravo u načinu na koji se on donosi. Naime, preko čuvenog socijalnog dijaloga. Taj ideologem je glavna kočnica sindikalnom organizovanju, radnom udruživanju pa i samom radnom zakonodavstvu. Sva tri momenta su pod ogromnim pritiskom Vlade, Unije poslodavaca te Privredne komore Srbije koja se, iako je nevladino telo, kodifikuje u zakonima (npr. u novom Zakonu o dualnom obrazovanju).

Sindikati koji su navodno glavni igrači tog „socijalnog dijaloga“ u njemu zapravo nemaju šanse. Uglavnom, da bi taj ideologem nestao potrebne su duboke institucionalne promene: 1) omogućavanje sindikalizacije prekarnih radnika za šta bi se morala premostiti granska organizacija sindikata i 2) povezivanje omladinskih sekcija sindikata sa studentskim zadrugama i parlamentima koje svejedno treba reformisati što će tek postati aktivno usled dualnog obrazovanja. Trenutno, edukaciju studenata pa i radnika drže ili nevladini sektor ili organizacije bliske samim poslodavcima što je ogromna kočnica za bilo kakav samostalni rad.

U istom duhu, o državi i njenim institucijama ne treba imati pogrešnu predstavu kao o monolitnoj i unitarnoj strukturi: čak u Narodnoj banci postoje različite struje koje su se, i bi se, suprotstavile trenutnim politikama. To u različitoj meri važi za sve institucije, uvek je u pitanju igra moći, pa samim tim i otpora. Zato verujem da bi dobar deo postojećih institucija rado prihvatio razradu drugačijih politika jer, u odnosu na ovo što sada imamo, bilo kakva alternativa je bolja. Dakle, institucionalno pitanje se mora adresirati.

    U regionu se često propagiraju mir i stabilnost. Političari, radi imidža, tu uvek nadovežu priču o nacionalnom pomirenju iako su mir i stabilnost bili važni pre svega zbog atmosfere za međunarodne investicije. Isto tako, medijska propaganda u Srbiji portretiše Vladu kao spasioca radnika Fijata iako je to populistička priča. Koliko je i dalje snažna karta populizma i nacionalizma?

Prvo, nacionalizam danas nema istu mobilizacionu snagu kao devedesetih. Na žalost, postao je deo kulture i sveprisutan, ali je i promenio svrhu. Devedesetih je imao ratnu funkciju u kontekstu jugoslovenskih ratova; danas državno-finansirana „kultura“ nacionalizma i dalje živi nakon što je prestala da obavlja tu funkciju. Sa ovim nedavnim štrajkovima, međutim, desilo se nešto zanimljivo: radnici koji su se napokon probili u medije se više ne odazivaju na nacionalni jezik. Svi ti apeli da se „pokaže ljubav Srbiji u zahtevima radnika“ ostale su bez efekta upravo tamo gde bi trebalo da ga imaju. Dodajte tome prethodne bosanske plenume i postaje jasno koje su granice nacionalizma danas.

„Gladni smo na tri jezika“ je glasio jedan grafit tada.

Drugo, obično se razlikuju dva „perioda“ nacionalizma: onaj devetnaestovekovni koji se predstavlja kao „integrativan“ u periodu rađanja nacionalnih država kada je trebalo ujediniti odnosno izumeti nove građane po principu zajedničkog jezika, kulture i, navodno, tradicije. Drugi, „dezintegrativni“ nacionalizam nastaje u 20. veku isključivanjem manjina; u sprezi je sa rasizmom, etnicizmom, itd. Ali, ne treba zaboraviti i današnji nacionalizam koji sasvim dobro funkcioniše sa neoliberalizmom i, umesto otpora, sasvim lepo mu odgovara: samo pogledajte istorijske revizionizme širom Evrope koji legitimizuju „dugoročnost“ nacionalne države.

Najključnija razlika između liberalizma i neoliberalizma bila je upravo ta nacionalna država: ovaj drugi zahteva jaku državu, stoga i jaku državnu mitologiju. Nije slučajno što revizionizmi kod nas dolaze nakon rata, a ne tokom ili pre njega. Prvo je trebalo srušiti međunacionalnu istoriju jugoslovenskih naroda i trans-jugoslovenske radničke klase na kojoj su radili razni istorijski ili marksistički instituti širom SFRJ, pa tek onda rehabilitovati nacionalna „sećanja“. Tu istorijski revizionizmi funkcionišu sasvim lepo uz neoliberalni imaginarijum, nikako protiv njega.

Ako hoćemo da zaoštrimo tezu, nacionalizam sasvim odgovara takozvanoj globalizaciji: oni koji govore o smrti nacionalne države morali bi da zaborave sve što se desilo u poslednjih 50, a pogotovo zadnjih 20 godina: G7, G20, TPP, TTIP,  sve su to pokušaji koordinacije proširivanja svetskog tržišta. Za sve to vam treba nacionalna država, za poreze, sporazume, akumulaciju, kredite, itd. Neoliberalizam i nacionalizam nisu suprotni polovi. Dokle god je mitologije nacionalnih država postojaće i mitologije nacionalizma.

Kad je reč o populizmu - time se označava samo desnica koja je ponovo isplivala ispod površine liberalizma i ništa više. Od ksenofobije do nacionalizma, ne postoji ništa što desnica već nije koristila. Danas se to samo ponovo vraća kroz raspad političke korektnosti i to desnica doživljava kao oslobođenje. To je jedina promena koja se desila od Berluskonija i Trampa do Bregzita i Orbana u pogledu pojma „populizma“.

Međutim, na levici postoji konfuzija i nju treba prekinuti: progresivni pokreti nemaju šta da dobiju imitiranjem desnice. Naprotiv, imaju itekako šta da izgube: svoju političku poziciju, pre svega. Jer, ako pobliže pogledate, „levog populizma“ ne može ni biti jer populizam je već po samoj svojoj formi „udesno“: on izmešta tačke društvenih sukoba, brka ih i meša kao da je svejedno da li govorite o eksploataciji ili nacionalnom pomirenju. To je dete postmodernizma bez dugoročne perspektive. On neće nikoga mobilizovati na duže staze; a ono što ostaje posle je politička apatija. Zato ga treba zaboraviti.

    Zanimljivo ste pisali o sličnosti između neoliberalizma i postfašizma. Na tragu teoretičara kao što su Horkhajmer, Dolar i G.M. Tamaš, govorite o istorijskoj vezi između kapitala i fašizma i o tome da neoliberalizam može biti shvaćen kao vesternizovani fašizam.

Liberalni konsenzus po pitanju antifašizma je da je to neka „civilizacijska vrednost“ dok mu nedostaje upravo definicija šta je to fašizam. Posle rasta desnice nakon 2008. pored populizma vraća se u javnost i fašizam sa sve većim paralelama između 1930-ih i današnjice. Međutim, to je pogrešno i ne treba nam puka komparatistika sa Vajmarom ili Nemačkom tridesetih nego analiza kako danas tržišnu integraciju prate ograđivanje Evrope, islamofobija, izbeglički logori te anti-imigrantske politike i pre svega, intenzivna fragmentizacija rada.

Dosta toga je nerazumljivo bez nasleđa fašizma, kao što je sam fašizam nerazumljiv bez nasleđa liberalizma, sloma Wall Street-a i Velike Depresije. Zato, kako kažete, treba otići korak unazad i baciti svetlo na ogromne teorijske diskusije o spletu tih fenomena, ili ako hoćemo, govoriti tu o „dijalektici“ tržišta i sile.

To nije igra sličnosti. Sličnosti naravno postoje, ali problem je kako ih objasniti. Tu ulazi u igru marksizam namesto liberalnog koncenzusa. Umesto odustajanja od antifašizma kao što neki na levici rade, treba mu „osavremeniti“ vlastite korene. Izvor toga se može naći u debatama o političkoj ekonomiji fašizma koje su bile najživlje u Drugoj i Trećoj internacionali te ranoj Frankfurtskoj školi. Ali kvaka kod tih teorija je što su pale u vodu na pitanju subjekta fašizma, odnosno otkuda uopšte fašisti. Tada se prešlo na više psihološka objašnjenja koja su nastala spojem psihoanalize i marksizma (Vilhelm Rajh, Talhajmer, Markuze pa kasnije Adorno i Horkhajmer, itd.). Još onda se raspadao pojam fašizma nakon čega postaje redukovan na političku ravan, na sinonim za fizičku silu, na mikro-fašizme, itd.

Danas od silnih teorija fašizma retko koja predstavlja zapravo teoriju, a ne set analogija sa Vajmarom. Zato treba govoriti u integralnom smislu o fašizmu, kao napadu na univerzalno građanstvo (Tamaš), kao formi socijalizacije (Polanji), fašističkoj ekonomiji, itd. Tek onda duboke promene koje je fašizam izazvao kao ekonomski šok, kao žrtvovanje evropskog proletarijata, kao institucionalizacija novih odnosa među individuama koji ne počivaju na voljnom udruživanju već para-državnim kolektivima („kapitalistički sindikati“, selektivno-rasističko građanstvo) postaju vidljive. Samim tim, njihove dugoročne posledice se mogu analizirati. Jer, ukoliko fašizam ne treba predstaviti kao večito zlo ili „anti-evropski“ fenomen već ga tražiti po evropskom tlu odakle je nastao, utoliko on zahteva konstantnu samorefleksiju političkih tradicija Evrope.

Antisemitizam je imao institucionalne osnove; islamofobija ih ima; antikomunizam ih ima; anti-imigracija isto. Prema Agambenu, logori su obeležili modernu, a moderna, da parafraziram Elen Meksins Vud, nije ništa drugo do širokog imena za kapitalizam, industrijalizaciju i prateći način života. Ti i ostali fenomeni zahtevaju duboku analizu da bi pitanje: „Čemu se suprotstavljamo?“ dobilo svoj odgovor. To je zadatak antifašizma danas.

 

(Al Jazeera)

Procitano 115 puta

S5 Box