Vijesti iz rubrike ''Aktuelno''
nedjelja, 29 Juli 2018 00:00

Dodik opet vrijeđao Bošnjake: 'Prebezi iz pravoslavne i katoličke vere, sada su odjednom postali muslimani, islamisti…'

Ocijeni...
(0 glasova)

dodik7Predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik dao je opširan i veoma zanimljiv intervju za beogradski “Telegraf”. U ovom intervjuu, osim izrečenih uvreda na račun Bošnjaka i Bosne, Dodik otkriva zanimljive informacije o planovima srpske politike na ovim prostorima. U nastavku prenosimo spomenuti intervju u cijelosti i u orginalnom obliku.

Da li ovaj razgovor vodimo u Bosni i Hercegovini ili Republici Srpskoj?
– U sred Republike Srpske! Bosna i Hercegovina je imaginacija, tako da neko ko nema drugo obilježje svog identiteta uzme taj okvir. Moj primarni identitet je Republika Srpska, Srbin i Srbija.

Ovaj stav je jeres za te neke građanske i liberalne opcije, koje se uvalile svijet u ozbiljnu krizu. Ozbiljnu krizu, možda veću od one iz 1933. godine, koja se još uvijek kontroliše, ali se vidi da je svijet u potpunom neredu.

Identitet je potisnut svih ovih godina zbog liberalno-globalističke politike. Ljudi nisu mogli da sahrane svoj identitet, već su se uvijek identifikovali sa svojom državom i nacijom. Kada je došlo vrijeme da se obračunaju te globalne ideje, identiteta i globalizacije i liberalizacije koja podrazumijeva kao važnost individue, a ne kolektivitet, dovelo je u poziciju da se te dvije ideje sukobljavaju.

To se najbolje vidi kroz ono što je još Hantigton pisao u svom monumentalnom delu “Sukob civilizacija”, što je tada primljeno kao jeres. Tada se o tome govorilo kao o nekom anahronizmu, a sada vidimo da je pogođeno gotovo sve. Svijet ide ka tome.

Naravno, ostaju te liberalno-globalističke koncepcije da se bore za opstanak svoje ideje, ali sve više gube pred onim što jeste identitet. To se može vidjeti kroz dolazak Trampa i njegovu politiku “Amerika prije svega”.

Zašto mi onda ovde ne bi mogli da kažemo “Republika Srpska prije svega” ili “Srbi prije svega”.

Da neće to biti slogan za izbore?
– Obično se ne ponavljam, ali ću sigurno govoriti to da je “Republika Srpska prije svega”. To je dio mog ključnog i definitivnog identiteta. Јa sam čovjek koji pripada srpskom narodu, pripadam Republici Srpskoj, pripadam Srbiji. Јa se tako osjećam. Sve mi je važno što se tog pitanja tiče.

Јa nisam čovjek koji je spreman da drugima čini zlo. Imao sam priliku, pa nisam. Spreman sam da branim svoj identitet i pravo na stav.

Ako neko od tih silnih NVO po Banja Luci i Beogradu ima pravo na svoje tako rigidne stavove u kojima se ponižava i potcjenjuje srpska država i srpski narod, a živi u njoj, kako je to moguće da mi ne možemo da imamo stav o primarnom osjećaju svog identitata i pripadanja državi.

Zašto se onda kandidujete za člana Predsjedništva BiH, a kažete da je BiH imaginacija?
– Kada tako postavite tako pitanje – da ili ne. Naravno da postoji, ali ni tada nije lak odgovor. BiH je napravljena Dejtonskim sporazumom, bez ijednog realnog i racionalnog razloga da bude i opstane.

Ona nikada u istoriji nije bila zaseban državni identitet, nego je uvijek bila u okviru velikih konglomeracija – Otomanske imperije, Austrougarske, Јugoslavije. Nikada nije iskazivala sposobnost da sam preživi kroz istoriju, pa čak ni daleku. Јoš kada su Kotromanići vladali ovim prostorom, koji su bili Srbi, naravno ovi kasniji pripadnici islama, prebezi iz pravoslavne i katoličke vere, sada su odjednom postali muslimani, islamisti i tražili su svoj identitet. Borili su se kroz vekove i nikad ga nisu ostvarili, pa ga nemaju ni danas.

BiH iz tog istorijskog razloga nije imala šanse ni potrebu da preživi tu 1995. godinu. Međutim, naravno, kako to biva, globalne sile, obično arogantne, koje isključuju bilo kakvu priču i vežbaju se uvek, na za njih malim slučajevima, kakva je BiH, odlučili su da glume ponovo priču kako posle rata može da se stvori multietničko društvo. Samo nekoliko godina posle toga, Toni Bler, a zatim i Merkelova govorili su o propasti multietničkog društva koj ne može da se ostvari i održi. To se najbolje vidi kroz migrantsku krizu, koja trese čitavu Evropu.

Ali, za nas je bilo predviđeno da ćutimo i patimo u BiH. Napravljen je sistem u kome su minimalna ovlašćenja data BiH te 1995. godine u Dejtonu. Nasiljem međunarodne zajednice kroz niz godina, intezivno do 2005. godine, prenošene su nadležnosti od Republike Srpske, iščupano je 83 nadležnosti koje ne pripadaju po Ustavu BiH i date su nadležnosti BiH, od čega mi nemamo nikakve koristi. Imamo samo kao narod, kao Republika Srpska ogromnu štetu.

Opet zato što se u godinama posle Dejtona odjednom pojavila priča o EU kroz evropski proces, BiH je počela da se modelira kao centralna zemlja, da bude funkcionalna. U tom procesu su počeli da nam govore, kako sva pitanja koja su od značaja za Evropu moraju biti na nivou BiH mimo Ustava. Sve je to oslabilo i onako minimalna nadanja Srba da se može nešto napraviti.

Danas nema ozbiljnog Srbina koji misli da Republika Srpska ne treba da egzistira kao samostalna, jer mi nemamo nikakvu korist od BiH. Nemaju korist čak ni Bošnjaci, koji imaju samo neku identitetsku potrebu za BiH, ali oni mogu da žive u Banja Luci i slobodno žive. Nemaju nikakav problem. Ali, ovo je srpska zemlja, ovo je Republika Srpska koja pripada srpskom narodu.

U njoj mogu da uživaju slobodu i drugi. To nije ništa sporno. Ali, ništa ni manje ni više nego što je mi živimo ovde. Ili kada bi sproveli reciprocitet i rekli “daćemo vam iste slobode kao šti imaju Srbi u Sarajevu”, onda bi se većina muslimana odavde odselila. Ta sloboda za Srbe tamo ne postoji. Ne postoji ni u većinskim srpskim opštinama u Federaciji BiH poput Drvara, Grahova ili Glamoča.

Niz razloga je koji je naterao te velike sile tada da se napravi neki eksperiment, o čemu mnogi pričaju, ali se on primeti kada Dodik to kaže “da je Bosna propala zemlja, da je nedovršena zemlja”. To pričaju u Kongresu SAD, pišu ozbiljni analitičari. Oni koji su pravili iluziju o BiH devedesetih godina, samo se pojave u “Gardijanu” ili “Tajmsu” i pišu opet o lošim Srbima, a navodno dobrim Bošnjacima.

Јedini element koji je održao tu Bosnu svih ovih godina je prekomereni angažman međunarodnog faktora, koji nije dozvolio razvoj i kreaciju lokalnih struktura političkih koncepcija koji su možda mogli negde na nekoj maloj bazi da se usaglase, pa da to može da živi.

Mi smo ovde primarno za mir. Mi nećemo ovde ništa rešavati ratom. Ali, verujemo da će u naše ruke upasti pravo da politički odlučujemo.

Šta onda očekujete da u Sarajevu rešite, ukoliko budete izabrani za člana Predsjedništva BiH?
– Јa idem u Sarajevo da ojačam poziciju Republike Srpske, da ojačam poštovanje Ustav BiH, a ne njegovu degradaciju. Po Ustavu BiH, Bosna i Hercegovina nema nadležnosti za bezbednost, pravdu, pravosuđe, odbranu, za mnogo šta drugo, što sada ima, poput obavještajne službe ili prikupljanja poreza.

Sve je napravljeno da se mi ovde ogradimo.

To su sve prerogativi nezavisne države?
– Pokušaj je da se BiH napravi državom, ali to je vanustavna priča. Toga nema u Ustavu. Oni su nas prisiljavali godinama unazad da promijenimo Ustavi i da kažemo da je Bosna nadležna za odbranu, da se legalizuje pravo na vojsku. Ili da je BiH nadležna za bezbijednost. Nije nikada napisano u Ustavu, ali ima neka bezbednost.

To je napravila prethodna američka adminstracija, koja je ovde htela da se vežba pravljenja države po Fukujaminoj teoriji, koja govori o kraju sveta i istorije, a gradili su centralnu BiH.

Idem iz niza tehničkih razloga. U Republici Srpskoj prvi put je jedan predsednik nekako ostao dva mandata. Do sada je nije desilo da je neko bio dva mandata, najčešće nije bio nijedan mandat, svi nekako završavali.

Po Ustavu ja ne mogu da se kandidujem na ovo mesto, mada bih opet to najrađe učinio. Naravno, moram da poštujem Ustav i to je nesumnjivo.

Predsjednik sam najjače političke partije, koja kada izlazi na izbore, mora da kandiduje svog lidera za jednu od individulnih funkcija. Ono što mi se pruža je kandidatura za člana Predsedništva. Јa nemam aspiracije za to mesto. Mislim da Srbi ne treba da šalju najjače ljude i nema potrebe da to čine. Muslimani to imaju potrebe, jer je to identitetski za njih važno, da je to Predsjedništvo kao kolektivni šef države. Za nas to nije.

Ali je mnogo u posljednje četiri godine bilo mnogo dekadencija, koja su napravljene uspostavljanjem neke nove arogantne prakse protiv Republike Srpske i hoću da idem tamo da vratim snagu Republici Srpskoj, koju je ona imala prije četiri godine, kada su ljudi iz moje partije bili u zajedničkim institucijama i zajedno sa nama u RS radili. Republika Srpska je bila na prvom mjestu u BiH.

Mi smo uspjeli da dovedemo do toga da se poštovao stav RS. Onda su došlo neki drugi, koji su ovde opozicija, a tamo nekim raznim špekulacijama izabrani u strukture vlasti. Umesto da su tamo branili RS, oni su počeli sa nivoa BiH da disciplinuju Republiku Srpsku, unoseći novu praksu, jer BiH je sastavljena od dva entiteta i tri naroda. To piše u Ustavu u članu 3.

Nijedan izborni nivo nije na prostoru čitave BiH. Srbi srpskog člana Predsjedništva, Hrvati hrvatskog, Muslimani muslimanskog. Oni se sastanu u Sarajevu i proglasi se kao kolektivni šef države. Neke države. BiH je teritorija, ona i nije država.

Ona je samo ostala u međunarodnoj praksi, pa je čak i teorija o državi ostala neka imaginacija. Sastavljena od dva entieta i tri naroda. Sva vlast je izvedena tamo. Imate Savet ministra o kome u Ustavu piše da je pomoćni organ Predsjedništva. Pokušavaju da od toga naprave vladu. Idem tamo da kažem da to nije vlada, već pomoćni organ kako piše u Ustavu. Јa ću poštovati Ustav.

Ova BiH može da preživi samo ako poštuje Ustav, a ne ako poštuje nametanje stranaca. Neće to biti lako ni jednostavno. Ne znam ni koliko ću biti uspješan u tome, ali ono što je moja autentična pozicija tamo, to će svi znati kako izgleda.

Tamo gdej sjedi to Predsjedništvo izbačeni svi elementi i obilježja srpskog naroda i Republike Srpske. Nemate zastavu Republike Srpske, nego samo postoji neka zastava i grb, koji je nametnuo Visoki predstavnik. To nisu čak ni narodi to usvojili. To nije moja zastava. Јa nisam glasao za nju. Meni je to neko nametnuo, neko je rekao “to je od danas vaša zastava”. Moja zastava je zastava Republike Srpske.

Ne bude li iza mene, neće imati nijednu sjednicu Predsjedništva. Odatle počinjem. Zastava iza. Nema zastave – doviđenja: “Hitno? Izvinite, molim vas, postavite zastavu, pa ću doći da vidim šta je hitno. Nećete? Nema sastanka.”

Zašto je to tako teško. Sve počinje sa malim stvarima. Odnosno velikim, za mene velikim, za njih je mala stvar. Zašto je problem da bude zastava? Ako sam izabran od strane srpskog naroda, zašto je problem da bude iza mene zastava. Јa ih predstavljam. Zašto je problem da se u tom Predsjedništvu poštuje Ustav, a ne da se ispunjavaju želje međunarodnog faktora. Mene to ne zanima. Јa nisam čovjek koji ispunjava želje drugima. Mene zanimaju želje naroda. Zato 12 godina pobjeđujem na izborima.

Јa nemam kalkulacije i to ljudi ovde znaju. Moj jedini interes nije čak ni moj lični, nego narodni i državni interes. Posvećen sam ovom narodu i državi. Neki to osporavaju, neki smatraju da to nije tako, ali to je njihov stav. Јoš uvek većina ljudi i ja, mislimo da je tako. I ja ću tako da radim, na svakom mom koraku tamo.

Ukoliko pobijedite, da li ćete sjediti u Sarajevu ili ćete svoju kancelariju izmestiti u Banja Luku, kao što je Dragan Čović češće u Mostaru?
– Ne mislim da živim u Sarajevu. Mislim ponekad otići tamo na sjednicu, ako budem morao. Danas je savremeni svijet uspio svakakva tehnološka čuda da napravi. Mogu ja da sedim ovde u kancelariji i da putem linka učestvujem u sjednici i to je dokumentovano.

Mene ništa ne privlači Sarajevo. Poslednje dve i po godine bio sam jednom ili dvaputa u Sarajevu, a jedno 50 puta u Beogradu. Mislim da je to normalno i ne želim da neko diskutuje o tome da li je to u redu ili ne. A, neka se pitaju iz Sarajeva, zašto to mi ne idemo u Sarajevo.

Generalno imate mnogo bolju komunikaciju sa bosansko-hercegovačkim Hrvatima, nego Bošnjacima. Da li može doći do formiranja trećeg entiteta u BiH?
– Mislim da je treći entitet neko rešenje, ako hoće da ono bude dugoročno održivo. Međutim, to nije intencija Bošnjaka. Oni hoće da identitetski unište Hrvate, čak i njihovu pomisao na teritorijalnu organizaciju entiiteta, koji se zvao Herceg Bosna, kako bi posle krenuo obračun sa Srbima i našom Republikom i našim identitetom.

Јa to razumem, neko to ne razume. Kod Bošnjaka je bazična postavka u politici “nas ima više, mi se više rađamo, pripada budućnost nama, treba samo da izdržimo”. Zato nema nikakvog dogovora.

Srbi su ovde živeli vekovima i još vekovima će živeti. Prava koja imamo ne smemo da izgubimo. To nije stvar većeg ili manjeg broja, već stečenog prava i koje uporno treba da se brani.

Јa nisam ovde nikakva navijačka pozicija, već sa Čovićem imam odličnu saradnju i razumevanju. Mislimo da treba sprečiti proces majorizacije koji se masovno primenjuje nad Hrvatima i svuda gde može nad Srbima. Pogotovo u Federaciji.

Reći ću vam da od 1995. godine do danas, nijedna delegacija u Domu naroda federalnog parlamenta, gde je predviđeno da imaju 17 predstavnika nikada nije popunjena. To govori kako i koliko oni uvažavaju Srbe. Tamo imamo sada dva poslanika SNSD-a i četiri Srbina koji su pripadnici SDA, Alijine partije ili SDP-a, bivše Lagumdžijine partije ili neke druge muslimanske partije. Oni su obično supružnici u mešovitim brakovima i to determiniše njihove političke stavove.

Vi danas imate situaciju potpune majorizacije Srba u Federaciji. Majorizuju se sada i Hrvati. Naravno da su i Hrvati ponegde majorizovali Srbe i to nije sporno. Ali je dominatan problem je majorizacija koja je podstaknuta u okviru neke velike priče međunarodnog faktora, od strane Zapada, koja daje krila Muslimanima.

Meni je Brns, zamenik državnog sekretara, rekao “Gospodine Dodik, Vi morate da prihvatite da BiH većinski muslimanska zemlja”. Kažem ja “To nije tačno”. Nije ni bilo tačno. Oni pričaju kako je ovde pobijen ogromni broj Muslimana, koji su pre rata bili relativna većina, ali nisu bili aposlutni broj. Danas imaju, po njima, apsolutni broj, ali mislimo da to nije tačno, jer je kreiran.

Ali to ništa ne znači. To nema nikakve veze. To mene ništa ne obavezuje, što njih ima u Federaciji, koliko ih ima. Znam koliko nas ovde ima u Republici Srpskoj, to je dominantna priča.

Oni stalno pričaju kako su stradalnički narod. Јeste stradalnički narod, niko ne kaže da nije stradalnički narod. Stradalnički narod su i Srbi. To niko ne može da ospori. Poslednjih 100 godina. Zar nekome treba objašnjavati koliko su Srbi stradali? Zašto to neko ne želi da uvaži, a hoće da mi uvažimo njihovu patnju?

Možda imamo problem da to predstavimo?
– Nas su pobili u Drugom svetskom ratu. Pobili Muslimani i Hrvati. Pobili su nas u Јasenovcu, Muslimani iz Handžar divizije i Ustaše. NDH je imala zvaničnu državnu politiku da pobije Srbe. Pobiti Srbe i to su masovno radili.

Pobili su nas gdje su kod stigli. Od Garavice u Bihaću, što malo ko zna, gdje je ubijeno 12,5 hiljada Srba iz nekih 30 sela iz okoline ovog grada, gdje su bili dominatna većima prije Drugog svjetskog rata. Bilo je 60 odsto Srba u opštini Bihać, danas ih imate 50 po broju. Pobili su u tri dana 12,5 hiljada ljudi. Pobili su nas na Šušnjaru kod Sanskog mosta, 5 i po hiljada ljudi. Јasenovac, sistem logora. Predsjednik Izraela je rekao tamo da je Јasenovac “balkanski Aušvic”. Da li treba još nešto da kažemo o tome? Pobili su nas na Brodu na Drini, Prebilovcima, to je bilo organizovana priča. U tome su učestvovali Muslimani i Hrvati tog vremena.

I sada to treba neko da zaboravi i kaže “mi smo stradali”. Pa, stadali smo i mi u prošlom ratu. To se ne može završiti na ovaj način. Mi ne smijemo da se povlačimo i predajemo.

Mi sada imamo apsurdnu situaciju, po kome državni tužilac iz Njemačke dolazi u Srebrenicu i ima neki spisak da proganja Srbe. A zašto nije došao 1946. godine i poneo spisak Nemaca koji su pobili na Kozari ogroman broj našeg stanovništva? Zašto nije otišao u Kragujevac: “Daj da vidimo ko je ovo uradio?” Kakvi su to dupli standardi? Besmisleno.

Zbog čega ste zatražili da se u Skupštini Republike Srpske ponovo razmatra Izvještaj o događajima u Srebrenici 1995. godine?
– Tadašnja vlada je radila pod pritiskom. U Izvještaju piše da je to bilo pod pritiskom, da ima niz neprovjerenih i netačnih podataka, ali je Pedi Ešdaun stiskao i tada su oni poklekli i dali taj Izvještaj.

Taj Izvještaj je korišćen za mnoge presude u međunarodnim procesima, prije svega u Hagu. Mada su svi znali da je nametnut i da nije tačan i cjelovit. U njemu samo piše o stradanju Bošnjaka, a ne govori se o Srbima, koji su imali, da ne kažem, tu nesreću da su ih pobili od 1992. do 1995. godine, a da je stradanje Bošnjaka bilo skoncetrisano u nekih par sedmica.

Čak je Alija Izetbegović nije ni otišao u Srebrenicu. Četiri godine poslije Srebrenice niko nije pominjao Srebrenicu. Odjednom je ona postala mit. A, taj Izvještaj, koji su prethodno napisali stranci i donijeli da se ovde potpiše, postao opšte mjesto i dokaz stradanja. Što naravno nije tačno. Mi imamo na pločama živih ljudi, koji su tamo upisani.

Imate situaciju da je žena prije dvije godine tražila da se njen muž iskopa iz Potočara i premesti tamo gdje je poginuo, jer nije poginuo u Srebrenici. Imate sada dosta ljudi koji žive u Švedskoj. Kada ih naše službe nazovu “Haso, kako si?”, a on kaže “Dobro”. A njegovo ime se nalazi na ploči da je stradao.

Stradali su Bošnjaci – to je tačno. Ali, kakva je to istina u kojoj to vi izbjegavate da kažete da su Srbi stradali. Imate poznatu situaciju jednog dječaka od 12 godina, koji se vratio za svog kera, koji je ostao u njegovom selu, koga je neka žena preklala, a Naser Orić stajao tu.

Žalim svako stradanje bošnjačke majke i čiji bol ne može da se utješi. Ali, izvinite, molim vas. To mogu da razumijem. Ali, kada te iste žene odu u politiku i ja se sretnem sa njima i one mi kažu “ti bi bio dobar, samo kada bi priznao genocid”. O čemu se ovde radi? Da li je to politika ili bol? U BiH je previše nerazumijevanja.

Govorite o Srebrenici. Posljednjih dana se velika bura digla u javnosti Srbije zbog neprimjerenog tvita potpredsjednice Skupštine Srbije i poslanice radikala Vjerice Radete povodom smrti Hatidže Mehmedović, predsjednice Udruženja “Majke Srebrenice. Kako vidite taj ispad, ali i lik djelo Hatidže Mehmedović?
– Nema potreba da ja komentarišem. Bilo bi najbolje da niko ništa nije komentarisao. Da sam bio u prilici, porodici bi izjavio saučešće.

Tokom razgovara ste pomenuli da ste u prethodnom periodu bili preko 50 puta u Beogradu. Često se susrećete i razgovarate sa predsjednikom Srbije Aleksandrom Vučićem. Počela finalna faza dijaloga sa Prištinom. Kakav je Vaš stav, mišljenje o finalnom rješenju, kako bi ono trebalo da izgleda?
– Konačno rješenje formalno gledano jeste i pripada Srbiji. Ali, kao Srbin, i mi koji ovde živimo, i kao pripadnici tog naroda, smatramo da imamo legitimno pravo na jedno važno, naše istorijsko, nacionalno i narodno pitanje. Mi smo uvijek jasno govorili naše stavove.

Naš stav je da to pitanje ne treba odvajati od pitanja statusa Republike Srpske. Јa sam već nekoliko puta javno zamolio i samog Vučića da se to pitanje postavi. Ne može da samo za Srbe važe različiti aršini. Kako je moguće da dođe neko na Kosovo i kaže “bez obzira što vi smatrate da ono teritorijalno pripada Srbiji, to je druga država”. A nama ovde u Bosni kaže “ima da ćutite”. Zato što je to neki eksperiment stranaca.

Srpsko nacionalno pitanje je kompleksno. Mislim da je Vučić uspio da to pitanje postavi ponovo, jer je bilo potpuno izgubljeno. Većina Srba se pomirila sa tim da je to konačno i završeno i da će samo jednog dana verifikacija Kosova biti izvršena. Postojala je snažna, politički organizovana struktura na sjeveru Kosova, koja je tu egzistirala, ali je ogroman pritisak Zapada doveo do urušavanja te strukture. Mislim da je Vučić to uspio da postavi na dnevni red razgovora i da nema konačnog rješenja bez stava Srbije.

Mi u Republici Srpskoj, ono što možemo, radimo. Prvo smo rekli da ne priznajemo Kosovo i da neće moći da se prizna u okviru BiH. BiH je kao neka teritorija, međunarodni provizorijum i neće priznati. Mi čak ne idemo za onim što Srbija dozvoljava, a to je lakši ulazak Albancima sa Kosova, nego ovde postoji rigorozna priča, u kojoj mi ne želimo da popustimo.

Drugi u Bosni to žele. Muslimani to žele, odmah bi priznali Kosovo. Ali, kada bi pomenuli Republiku Srpsku, odmah bi bili spremni da uzmu pušku. To govori da su dvolični i cinici. Ako želite da priznate Albancima na Kosovu državu, onda priznajte i Republiku Srpsku kao državu. Onda bi možda bili principijalni. Možda to istorijski bilo održivo.

Šta bi po Vama bilo konačno rješenje?
– Teško je govoriti o konačnom rješenju. Ono nije u mojim rukama. Mislim da su stranci sve ovo vrijeme ponižavali i potcjenjivali srpski narod i srpski državu i da neka vrsta satisfakcije mora da postoji. Republika Srpska je primarna u našem intersu.

Republika Srpska u savezu sa Srbijom sa dijelovima koje možemo da perspektivno kontrolišemo, kao što je sjever Kosova, uz jačanje snage autoriteta srpskog naroda u Crnoj Gori, koje bi trebalo da približi Srbiji Crnu Goru, to bi bio neki konačni okvir.

Evropske zemlje, pogotovo one najmoćnije, poput Njemačke su protiv promjene granica?
– Oni su promijenili sve granice. Njemačka je pod Genšerom promijenila granice. Ta ista Njemačka. Genšer je rekao da neće prihvatiti Mastriht, ako ne daju otcjepljenje Slovenije i Hrvatske. Znalo se da neke zemlje tadašnje Evropske zajednice nisu bile za to, ali su to prihvatile pod rastućom moći Njemačke.

Kakva je sada to priča? Misle da to nema nikave veze? Da ono što je bilo juče, da je potpuno izbrisano? Što je još veći apsursd, oni su se borili da sruše komunističku Јugoslaviju, a onda su rekli da priznaju komunističke linije.

Ljudi znaju da je tamo neki Šegrt, koji je u Hercegovini bio najviđeniji komunista, kada se sastao sa nekim crnogorskim komunistom, na ručku, dao Herceg Novi, koji je uvek pripadao Hercegovini. I on je od tada u sastavu Crne Gore.

Što se tiče BiH granica je nacrtana. Naša entitetska linija razgraničenja je postavljena. Sada je samo pitanje njene evolucije.

Na čemu temeljite Vašu veru da će Srbija i Republika Srpska vek dočekati u jednoj državi?
– Na volji ovog naroda. Ovaj narod za razliku od ranije, kada je lako potezao oružje zbog odbrane slobode, mora da nauči da to brani putem institucija koje treba da izgradi, i snage i volje, koje iskaže na izborima i referendumu.

Vidite, koliko svi skoče protiv nas kada pomenemo referendum. A to je produkt demokratskog Zapada. To je najviša odluka o odlučivanju naroda. Zašto nama to nije dostupno? Zato što znaju šta mislimo. Ali, svet nije pravedan. Svijet je u haosu, u neredu.

Znam i osjećam da ono što smo imali kao konzistentan pritisak Zapada i praćen nekim drugim zemljama, danas to nije tako. Možda je pritisak i bio veliki, zato što i mi pristali da bude pritisak. Ali, mi moramo da odlučimo da odbijemo pritisak. I ja to činim svaki dan.

Јuče samo razgovarao sa britanskim ambasadorom. Bila je žestoka debata. Ali, oni moraju da razumiju da ovde ne sede ljudi, kojima će oni dati zadatak da ga izvrše. On je rekao da je nezadovoljan percepcijom koju narod ovde ima o Britaniji, koja navodno ovde nešto pomaže. Ali, nas niko ne pita o toj pomoći. Da li mi to hoćemo ili nećemo? Oni smatraju da mi nedostojni i da treba da budemo konzumenti te pomoći bez ikakvog pitanja.

Јa kažem: “Izvinite, molim Vas, da sjedite na mom mjestu, da ste poslali Pedi Ešdauna, da nam uradi ovo što je uradio, da se poslali Rezoluciju u SB UN da se glasa o tome da se Srbi proglase za genocidni narod u prošlom vijeku, da ste izmislili paravojne formacije i vaš “Gardijan” da to objavi, što je uvijek priprema za neku intervenciju, pa ste poslije toga pustili da vaš komitet u okviru parlamenta razmatra i kaže RS se masovno naoružava, a mi legalno kupili dvije hiljade pušaka, jer je čitava policija u RS imala 700 pušaka i Vi ćutite na to i pošaljate nam 40 visokosofisticiranih specijalaca koji ulaze u medije i mreže. Šta mislite, ambasadore, da ste na našem j?”.

A, on mi odgovara “nije bila dobra komunikacija”. Vi se ovde arogantno ponašate prema Srbima. To rade u Srbiji. To rade svuda. Oni misle da su veliki istorijski narodi i imaju pravo na arogantnost, a mi na poslušnost. Moramo jednog dana da kažemo, bez obzira koliko misle da smo mi mali, mi imamo svoj stav i ovo je naš stav.

Rekao sam i “Vi ste nas bombardovali, kako očekujete da kažemo “hvala””. Britanci su bili vodeća zemlja u bombardovanju ovde na kraju rata i bombardovanju Srbije. I vi sada kaže “a to ne znači ništa, mi smo bombradovali Miloševića”. Ma nemoj, molim te. Kako sada ima posledica bombardovanja?

Razumem da moram da vodim dijalog sa njima, ali ne moram da se slažem sa njima. Na kraju sam mu rekao: “Vi se okrećete Istoku. Vi ste funtu stabilizovali tako što ste napravili aranžman sa Kinom. Zar ne mislite da i mi možemo da se okrenemo tamo? I da vi niste nama jedini pogled?”.

Potpuno sam uveren i to nema nikakve druge veze, osim mog potpunog uverenja, da Vučić vodi odgovornu državnu politiku sa silnim izazovima koje dobija svakodnevno. Ima onih koje ja znam i koje zna javnost Srbije, koji su zagovarali podelu Kosova, i govorili “da nam je dobiti samo sever”. Ima. Oni danas zagovaraju priču da to ne dolazi u obzir. To su mali ljudi, mali političari. Nisu državnici nikada ni bili, oni su bili političari. Vučić je državnik. Oni gledaju šta samo mogu loše protivniku da učine, a državnik gleda šta može dobro za 10-15 godina da ostavi za svoju zemlju. Samo takvi mogu da vode države. Tako je i ovde.

Ako mi ne promišljamo šta može biti ovde za 10-20 godina i šta bi bila pretpostavka za naš dobar ili loš položaj za 30 godina, onda ne treba da se bavimo politikom. Mi ne smemo više da izgubimo nijedno naše ovlašćenje. Mi našu autonomiju moramo da ojačamo. Naša autonomija mora da bude snažnija. Nigde nijedna autonomija na svijetu nije sebe ukinula, već je jačala. Autonomije u svetu i u Evropi jačaju. Zašto smo mi problem, ako je to tako.

Zapad Vam zamera odnose sa Vladimirom Putinom?
– Pa, i oni sarađuju sa Istokom. Više je sa Putinom Merkelova nego ja.

Fizički smo na nekoliko desetina kilometara smo od Evropske unije i NATO. BiH je već u neku ruku na pragu NATO?
– Nije. Nije na pragu nikakvog NATO. Nikakvi potpisi. To je potpuna laž i propaganda. Rusije u Partnerstvu za mir sa NATO. To je institucionalni okvir saradnje. Srbija je u tom Partnerstvu, kao i BiH. Prije 10-15 godina je čak i Rusija bila spremna da pregovara o ulasku u NATO.

Ali se mnogo stvari promenilo od tada?
– Da, tada je bila priča o tome da se uspostavi taj MAP. To je proces prilagođavanja i ulaska u NATO, koji traje 7-8 godina. Onda su oni nama postavili da je uslov za taj MAP, da mi predamo svoju imovinu. Mi ne damo. I taj MAP nije ni donet, ni usvojen.

NATO je u Talinu pre 7-8 godina rekao ne može dok se to ne uradi, a mi kažemo da nećemo. Ne damo našu imovinu, jer to nije previđeno Ustavom, ni Dejtonskim sporazumom i mi ne damo našu imovinu. Pogotovo, ne damo na ovakvu aroganciju.

Takođe, NATO se ovde miješao. Mešao se na kraju rata na drugoj strani. Muslimansko-hrvatskoj. To je ono što je poznato. Ono što nije poznato, jeste da je NATO podržavao činjenicu da se odluka o imovina prebaci na neki navodni sud, koji opet nema ustavnu osnovu u BiH i pozdravio odluku suda kada donese neku odluku. Mislili su da ćemo mi to prihvatiti. Nećemo to prihvatiti. Pa, onda kažu, neizvršavanje sudskih odluka je krivično djelo. Dobro jeste, ali hajde ganjajte koje je to djelo. Moraćete da zatvorite čitav narod.

BiH nema MAP. Nema odluke o ulasku u NATO. Da bi zemlja ušla u NATO, mora se donijeti odluka o tome. Neki je donose na referendumu, neki u parlamentu. Kao što znate, Crna Gora je odluku donijela na sjednici parlamenta ili vlade, a tražen je referendum, koji je tadašnja vlast odbila. Mi nismo ni u prilici da o tome odlučujemo. Ali, ono o čemu smo mogli da odlučujemo, rekli smo i donijeli našu rezoluciju u parlamentu: Republika Srpska je vojno neutralna.

Da li Republika Srpska i Srbija budu da ostanu ostrvo u NATO moru?
– Ne znam. Јa sigurno neću dozvoliti bilo šta, što je suprotno od kretanja Srbije. Ako Srbija, iz nekog razloga, i nas bude pitala o tome, i ako zajednički odlučimo da idemo u NATO, mi ćemo ići. Ali, bez Srbije to sigurno nećemo. Sada ne postoje ni minimalni uslovi za to.

Na kraju krajeva, pogledajte šta se radi u samom NATO. Imali ste sastanak NATO lidera, pa ste vidjeli na šta je to ličilo.

Prema tome, hajde da vidimo kakva će biti kretanja. Kuda mi to žurimo u EU. Svi govore da se ona nešto raspada. Samo njihovi ambasadori po službenoj dužnosti govore lijepo, neće govoriti ružno. Ali, mi vidimo da je tamo migrantska kriza, evro i druga pitanja su napravila problem u samom funkcionisanju Evrope.

Merkelova, koja je pre pet godina bila dominantan lider u Evropi, sada nema sigurnu poziciju ni u samoj Njemačkoj. Italijanska vlada je rekla da je Evropa problem. Makron pokušava da nešto napravi, da ojača EU, što jeste i može da bude legitimno, ali je legitimno i to da Britanija izlazi iz EU.

I mi sada kažemo “to se tamo ne dešava”. Dešava se. Merkelova je preko nekoliko meseci rekla da se Evropa treba organizovati u šest brzina. Koja brzina nama pripada? Šta znači ta brzina? One zemlje koje se kreću oko osovine, obično su stabilne. Da li će nas da stave u 6. brzinu, pa da se kao na ringišpilu nalazimo u velikom kretanju i velikom brzinom, da bi dostigli njihovo kretanje? A, šta ako se otkačimo iz te brzine? Šta onda?

To su sve pitanja, koja moraju ozbiljni ljudi da postave. EU je istorijska pojava. Ona nije postojala pre 50 godina. Ona je postojala kao politička volja jednog broja ljudi ili država. Da li je neko siguran da će da 10 godina postojati volja da ona opstane? Da li zbog toga, mi treba da damo svoj suverenitet ili njegove elemente, da bi ušli u tu imaginaciju? To su sve pitanja koje moramo da postavimo.

Bez obzira što postoji farsa u toj priči, odlaze ljudi, poslovi itd. Nije to baš tako. Bio sam u prilici da odlazim kod nekih naših ljudi, čak i rođaka, koji su radili u nekim fabrikama u Nemačkoj. Iako je to fina, sređena ulica, to su uvek stanovi nižeg kvaliteta gde oni žive. Uslovi u predgrađima. Ne mogu da plate bolje stanove. Tek retki od njih uspeju da naprave velike biznise i za nas postanu božanstvo i postane ovde mišljenje svih ljudi “samo treba tamo otići”. Nije tačno, 99 odsto naših ljudi tamo teško živi. Bio sam prije nekoliko godina u Americi i sreo neke svoje rođake. Imaju solidan biznis, ali od devetoro koliko ih ima, njih samo dvoje mogu da naporom ostalih uštede da se jednom godišnje ode u Evropu.

Kada govorimo o Americi, ovih dana se obilježava stota godišnjica kako se srpska zastava vijorila na Beloj Kući. U Vašingtonu je Željka Cvijanović. Vi ste pod sankcijama SAD. Ukoliko budete izabrani za člana Predsjedništva BiH to može biti prepreka za obavljanje međunarodnih obaveza?
– Ta zastava je veliko priznanje srpskom narodu, koje je kasnije izgubljeno. To je dokaz da smo mi nalazili na pobjedničkoj i stradalničkoj strani. Mi smo spremni da idealizujemo mnoge stvari, pa i pomoć koju su nam dali Francuzi i Englezi u Prvom svetskom ratu. Onda, kada uzmete dokumentaciju iz 1922-1925. godine, vidite da sve što su dali srpskoj vojsci, da je srpska kraljevska vlada morala da plati u zlatu. Čak i pertle za čizme. A, mi i dalje ne pričamo o tome.

Mi smo ostali u uverenju da su nama Francuzi pomogli. Možda bez toga što smo platitili ne bismo mogli da opstanemo kao nacija. To treba poštovati. Ali, moramo da to gledamo racionalno. Vi, sada imate situaciju da se 1918. godine vijorila zastava kao znak priznanja srpskom narodu za žrtvu koju je dao. Već nekoliko godina u nametnoj priči o Јugoslaviji, Srbi su izgubili državni i politički identitet i snagu te zastava koja se vijorila nad Belom kućom.

Mi smo bili 80 godina u priči koja je bila Јugoslavija, u koju smo uneli svoju državu, slobodu, identitet, dali drugima slobodu, izvukli ih iz gubitničkih pozicija. I Hrvate i druge, koji su bili na strani gubitnika tada. Dali ima nacionalne okvire, teritorije kroz republike i ostalo, da bi oni postali države, a mi posle 100 godina shvatili da to što smo radili u Јugoslaviji bila iluzija i greška srpskog nacionalnog i političkog pokreta.

U tom pogledu treba gledati tu zastavu. Snaga te isticane zastave nije uopšte iskorišćena. Zato je simbolički veoma važno da tamo budemo prisutni, u Kongresu koji daje značaj. Željka Cvijanović je tamo, kao i Ana Brnabić. Visoko su zastupljene i Republika Srbija i Republika Srpska.

To što ja nisam, daleko je to objašnjavati. Ali, moj sukob sa starom američkom administracijom je poznat. Oni su delovali po principu ili slušaj, ili će biti sankcionisan. Јa nisam slušao. Isto tako mislim da Republika Srpska ništa nije izgubila i da je kroz to vratila svoje dostojanstvo i neku vrstu snage.

Treba primetiti jednu drugu stvar. Obično, kada su Amerikanci nekog sankcionisali na Balkanu, to je pratila EU. Ovaj put to nije urađeno. Zato što su i oni shvatili da je to preterano i da nije fer. Bio je to Hojt Јi, koji se ovde predstavljao kao Supermen, kome sam se ja suprotstavio. Nisam dozvolio da ovde pravi budale od nas. Nisam hteo da prihvatim to što je on govorio. Kap koja je prelila čašu, za njih je bila poziv od strane Trampovog štaba da dođem na inauguraciju.

Kada sam je ja pojavio na listi u Stejt departmentu, što je trebala da sprovede bivša admistracija, naravno da su angažovali sve ljude zadužene za Balkan i to je došlo do Hojt Јia i ambasadorke ovde. Oni su rekli “nama je to udarac, mi to ne smemo dozvoliti”. Otišao sam da tražim vizu za Ameriku i ta ambasadorka je meni odbije viza, a moja supruga je otišla na inauguraciju i bila je na VIP mjestu, a ja nisam mogao da odem.

Sad tu postoji neki automatizam, u kome zamislite apsurda, Milorad Dodik je na listi sankcija njihovog Ministarstva finansija, a nisu našli ni fening manipulacija. Mogao sam da budem na listi Ministarstva pravde, pa da kažu “znate, negde je lanuo nešto protiv Muslimana, pa vređa nacionalno osećanje”, pa da bude razumljivo. Ali, da budete na listi Ministarstva finansija, a nemate dokaza, to je zaista apsurdno.

Veliki imaju pravo na aroganciju, a mi na ljutnju. Јa sam veoma zadovoljan činjenicom da američka ambasadorka nije sjedila na mjestu, gdje Vi sjedite. Sve ovo vrijeme, jer naši razgovori nisu vodili ničemu. Oni dođu ovde, izmišljaju, nameću, lažu, kažu “ovo traži Stejt department”. Јa kažem “ne traži, to vi tražite”. Nismo mi glupi ovde. Naravno da su to sukobi. Јa imam neke ljude u Stejt departmentu. Proverimo, oni nemaju pojma. A, ona dođe i nama traži da se odreknemo naših teško stečenih prava. I ako se suprostavite, vi ste loš momak. Ne valja moja retorika. Da li je moja retorika nešto loše učinila, neko ubistvo? A retorika je borba za svoj stav.

Јa to moram, ja sam iz male sredine. Naša Republika Srpska je mala, nevoljena, ne priznata od većine koji su angažovani. Јa samo govorim da bih se čuo. Јa ne smem da dam dvosmislen odgovor. Moj odgovor mora da bude jasan, hirurški precizan, da nema dileme. Ne smem da dozovolim da neki od ambasadora odavde ode sa mišlju da može ovako i onako. Može samo ovako.

Oni pričaju o nekom pojačanom ruskom uticaju ovde, koji ovde ne postoji, a niko ne pita za britanski uticaj ovde, arapski uticaj. U Sarajevu je sedište Al Džazire. RTL je ovde prisutan. Da li treba objašnjavati čiji je N1? Da li ima Rusija ovde ijedan program, medij, stalnog dopisnika? Nemaju nijednog. Koji uticaj? Kakav uticaj? Vi imate uticaj, a ne Rusija.

To su apsurdi.

Spomenuli ste nacionalni identitet. Gde je zapelo sa Deklaracijom o opstanku srpskog naroda?
– To je uglavnom finalizovan dokument i treba da se formalizuje kroz odlučivanje u institucijama. Mi smo to u Republici Srpskoj uradili na nivou vlade. Veoma smo razumni u tom pogledu, znajući da je fokus te priče stavljen na pregovore oko Kosova i da to na neki način odvlači svu pažnju i snagu vlasti u Srbiji.

Potpuno sam uveren da ćemo u trenutku, koji vlast u Beogradu, proceni kao najoptimalniji, to i uraditi.

Ponosan sam na to, što su u izradi Deklaracije angažovani značajni autoriteti iz oblasti nacionalnog identiteta, koji su pomogli u definisanju jednog opšteprihvatljivog teksta Deklaracije. Ona bi trebalo da ima snage i zato se čeka najpogodniji trenutak i to tako treba razumeti. A, ne da to mi donosimo iz nekog dnevnog razloga.

Verujem da nisam ekstreman, ni netolerantan čovek, koji misli da je prošli vek bio vek stradanja Srba iz njihovog najvećih zabluda, poput Јugoslavije i da u ovom veku moramo definisati naše bazične nacionalne interese i državnu politiku i da kažemo da je to ono o čemu sam malopre pričao – državno jedinstvo Republike Srbije i Republike Srpske sa delovima Kosova, koje možemo perspektivno da kontrolišemo, pa čak i nekom integracijom sa Crnom Gorom. Smatramo da mogu doći neki drugi vladari u Crnoj Gori, koji mogu da imaju neko drugo mišljenje o tome.

Zašto to ne bi bilo smisleno? Možda ja neću to doživeti u ovom periodu, ali hoću da za 50 godina, neko ko se bude bavio ovim čime se ja bavim, ima bar neko uporište u gotovo nemogućim uslovima, da je neko uspeo da to postavi kao nacionalni program.

To je tako logično. Nemci su bili odvojeni od Drugog svetskog rata, pa do početka devedesetih godina. Funkcionisali kao zasebne države, pa su se na kraju integrisali. Po kojoj to logici neko misli da se srpski narod neće jednog dana integrisati, ali se prihvata logika da se Albanci mogu integrisati i kažu “evo sada ne postoji granica između Albanije i Kosova”. Izvinite, po kojoj to logici i zašto?

Mislim da je to potrebno i da treba okupiti jedan kvantum, intelektualni i politički, koji će stati iza projekta. Da li je ovo sve, što ja kažem – ne znam, ali je sigurno u bazi toga što treba da bude naš nacionalni program.

(Saff.ba)

Procitano 584 puta

S5 Box