Vijesti iz rubrike Scitech
četvrtak, 03 Januar 2019 00:00

Šesto izumiranje izumiranje života na Zemlji

Ocijeni...
(1 glasova)

ekologija3Ako vas zanimaju oblici života sa kojima delimo ovu planetu verovatno ste čuli za „šesto izumiranje“. Ako niste, pogledajte o čemu se radi. Sjajna reporterka u oblasti ekologije Elizabeth Kolbert dobila je Pulitzerovu nagradu za knjigu pod tim naslovom. Još se vode rasprave o tome da li je šesto masovno izumiranje vrsta u istoriji Zemlje već u toku. Izvesno je da se nešto događa i da smo svedoci pomora velikih razmera beskičmenjaka, kičmenjaka i biljaka. Možda bi za tu pojavu trebalo uvesti širi pojam „biološkog uništenja“.

Ako se tome dosad poklanjalo manje pažnje nego klimatskim promenama, moglo bi se pokazati da je masovni pomor bioloških populacija najtragičnija od svih turobnih priča iz ljudske istorije. Moglo bi se pokazati da je lakše ublažiti klimatske promene nego ovaj proces. Koliko god da je teško, uklanjanje fosilnih goriva iz globalne ekonomije nije teže ni neverovatnije od potpunog restrukturisanja modernog života i institucija neophodnog da se spreči dalje uništenje živog sveta na planeti.
Insekti nestaju

Na vrhu spiska životinja koje treba spasavati od uništenja su zvezde životinjskog sveta: tigrovi i polarni medvedi, orke i orangutani, slonovi i nosorozi i druga harizmatična stvorenja. Malo je onih koji brinu o „spasavanju“ insekata ili onih koji bi rado finansijski podržali takav poduhvat. Malobrojne vrste insekata vidljivih u našem prostoru nas nerviraju pa ih redovno mlatimo, gnječimo ili masovno ubijamo hemijskim preparatima.

Od gotovo dva miliona poznatih vrsta na planeti oko 70% su insekti. U lancu ishrane kopnenih životinja mnogi od njih imaju ključnu ulogu sličnu onoj koju plankton ima za život u okeanima. Harvardski entomolog (i specijalista za mrave) E. O. Wilson jednom je primetio: „Kad bi insekti nestali, u našoj životnoj sredini bi nastupio haos“.

A insekti nestaju.

Pre godinu dana rezultati prve dugoročne studije o populacijama insekata izazvali su zabrinutost (mada samo u profesionalnim krugovima) zbog mogućeg „ekološkog Armagedona“. Na osnovu podataka koje su prikupile desetine entomologa amatera u 63 rezervata prirode širom Nemačke, tim naučnika je zaključio da se za 27 godina populacija letećih insekata smanjila za 76%. U isto vreme, druge studije ukazuju na dramatične padove u populacijama pojedinih vrsta buba, pčela i moljaca.

Šta je doprinelo tom kolapsu? Izvesno je posredi ljudski faktor, ali on se sastoji od mnogo faktora: između ostalih, propadanje i nestanak staništa, upotreba pesticida u poljoprivredi, industrijska poljoprivreda, zagađenje, klimatske promene, pa čak i podmuklo delovanje „svetlosnog zagađenja koje remeti orijentaciju noćnih insekata i njihovo parenje“.

Prošlog oktobra stiglo je još zabrinjavajućih vesti.

Kada je američki entomolog Bradford Lister prvi put posetio nacionalnu šumu El Junke u Portoriku 1976. godine, nije znao da će 40 godina kasnije dugoročna studija koju je upravo započinjao otkriti „hiperalarmantnu“ novu realnost. U tim decenijama populacija antropoda, u koju spadaju insekti i stvorenja poput pauka i stonoga, opala je za nezamislivih 98% u El Junkeu, jedinoj tropskoj prašumi u Nacionalnom šumskom sistemu SAD-a. Nije neobično što su i insektivore (životinjske populacije koje se hrane insektima) – ptice, gušteri i žabe – doživele dramatičan pad, a neke čak potpuno nestale. A sve se to dogodilo pre nego što je uragan Marija opustošio El Junke ujesen 2017.

Šta je izazvalo tu propast? Ako eliminišemo propadanje ili nestanak životnog staništa (El Junke je zaštićena nacionalna šuma) i upotrebu pesticida (koja je u Portoriku opala za preko 80% od 1969), Lister i njegov meksički kolega Andres Garcia su zaključili da su uzrok ove propasti klimatske promene, delom zato što je tokom te četiri decenije prosečna maksimalna temperatura u El Junkeu porasla za četiri Fahrenheitova stepena.

Iako i naučne studije i anegdotske priče o insektocidu zasad dolaze samo iz Evrope i Severne Amerike, mnogi entomolozi su uvereni da je propadanje populacija insekata svetski fenomen. Kako se globalno sve češće događaju ekstremni meteorološki događaji – požari, poplave, uragani – „povezivanje tačaka“ širom planete postalo je temelj komunikacije o klimatskim promenama „koja treba da pomogne javnosti da uklopi individualne događaje u širi trend“. Ovaj pristup treba primeniti na ceo živi svet. U isti mah, na svakom datom mestu razlozi biološkog propadanja mogu biti različiti i zato je ta pojava još složenija od klimatskih promena.
Zone plime

Životinjsko carstvo se sastoji od dve grupe: beskičmenjaka ili životinja bez kičme, i kičmenjaka. Insekti su beskičmenjaci kao i morske zvezde, morske sase, korali, meduze, krabe, jastozi i mnoga druga stvorenja. U stvari, beskičmenjaci čine 97% poznatog životinjskog carstva.

Godine 1955. objavljena je knjiga Ivica mora / The edge of the sea ekološkinje Rachel Carson, koja je prvi put usmerila pažnju javnosti na izvanredni diverzitet i gustinu beskičmenih oblika života koji zauzimaju plimsku zonu. Čak i danas, više od pola veka kasnije, verovatno nikad ne razmišljate o toj zoni – ivici mora ili okeana – kao o šumi. Nisam ni ja sve do pre nekoliko godina, dok nisam pročitao knjigu Olimpijski nacionalni park: prirodna istorija / Olympic national park: A natural history Tima McNultyja. Kao što on kaže: „Biljne asocijacije niske plimske zone obično su raspoređene u zajednice na više nivoa koji donekle liče na nivoe stare šume“. A u toj staroj šumi, morska zvezda vlada kao glavni predator obale.

Godine 2013. nastupio je pomor populacije morskih zvezda: sušica koju izaziva virus prvi put primećen u vašingtonskom Olimpijskom nacionalnom parku. Do kraja 2014, kao što piše Lynda Mapes u Seattle Timesu, uništeno je „više od 20 vrsta morske zvezde od Aljaske do Meksika“. U to vreme sam živeo na Olimpijskom poluostrvu i počeo sam da pišem o izumiranju morskih zvezda i da ga fotografišem (bolno iskustvo posle čitanja izvanrednog prikaza tih divnih stvorenja u knjizi R. Carson).

Sledećeg leta dogodilo se nešto čarobno. Najednom sam svuda video mladunce morskih zvezda. To je probudilo nadu među službenicima parka s kojima sam razgovarao: ako mlade jedinke prežive, većina vrsta će se vratiti. Nažalost, nije bilo tako. „Mlade morske zvezde pokazuju simptome bolesti i brzo umiru“, napisala je Mapes. Pomor na Pacifiku je bio velikih razmera (na mnogim mestima više od 99%) i po mišljenju naučnika bez „presedana po geografskoj rasprostranjenosti“.

Uzrok? Mogli bismo ga predstaviti situacijom u boks meču, kao direkt praćen aperkatom: otopljavanje Pacifičkog okeana usled klimatskih promena istovremeno je oslabilo životinje i ojačalo viruse koje ih napadaju. Odlični uslovi za pomor. Biće nam potrebne godine da utvrdimo pravu prirodu posledica ovog izumiranja. Morska zvezda je na vrhu lanca ishrane na ivici okeana i njeno potpuno izumiranje bi povuklo za sobom niz događaja, baš kao izumiranje insekata koji su temelj lanca ishrane na kopnu.

Istovremeno s pomorom morskih zvezda događala se još jedna nezapamćena pojava na ivici istih voda, duž pacifičke obale Sjedinjenih Država i Kanade. Bio je to „jedan od najvećih ikada zabeleženih pomora morskih ptica“, pisao je Craig Welch u časopisu National Geographic 2015. godine. A otad su pomor doživljavale i mnoge druge ptice, uključujući Kasinove njorke, debelokljune blune, obične blune, burnice, kratkorepe zovoje, crnonoge i severne galebove. Priroda tragedije koja se i dalje događa dobro je izražena naslovom septembarskog članka u magazinu Audubon: „Na Aljasci izgladnele ptice i prazne kolonije svedoče o uništenom ekosistemu“. Da bismo sve ovo dobro razumeli, opet treba povezati tačke raznih mesta, vrsta i vremena, ali pomor velike morske zvezde svedoči o tome da je biološko propadanje sada suštinski deo života na obalama okeana.
Izumiranje kičmenjaka

Preostalih 3% životinjskog carstva čine kičmenjaci. U 62.839 poznatih vrsta kičmenjaka spadaju ribe, vodozemci, gmizavci, ptice i sisari. Termin „biološko uništenje“ uveden je 2017. u inovativnom radu naučnika Geralda Ceballosa, Paula Ehrlicha i Rodolpha Dirzoa, koji su istraživali opadanje populacija, kao i izumiranje kičmenjaka. „Naši podaci“, pisali su oni tada, „pokazuju da pored globalnog izumiranja vrsta Zemlja doživljava i ogromnu epizodu njihovog opadanja i iskorenjivanja“.

Izveštaj Živa planeta, koji su prošlog oktobra na 148 strana objavili World Wildlife Fund International i Zoološko društvo Londona samo je pojačao osećaj hitnosti. Ključna poruka ovog obimnog izveštaja o zdravlju naše planete i uticaju ljudske aktivnosti na druge vrste zaista je turobna: od 1970. do 2014. posmatrane populacije kičmenjaka u proseku su globalno opale za 60%, a posebno su veliki gubici u tropima i slatkovodnim sistemima. Južna i Srednja Amerika imale su dramatičan gubitak od 89% kičmenjaka, a slatkovodne populacije širom sveta opale su nešto manje, ali i dalje za šokantnih 83%. Ovi rezultati su zasnovani na posmatranju 16.704 populacije 4.005 vrsta kičmenjaka, što znači da studija nije obuhvatila sve populacije kičmenjaka i da njene rezultate treba shvatiti kao barometar trendova u posmatranim populacijama.

Šta izaziva ove talase uništenja koji dostižu dosad nezamislive razmere? U izveštaju se kao glavni uzroci navode „prekomerna eksploatacija vrsta, poljoprivreda, konverzija zemljišta – u službi nekontrolisane ljudske potrošnje”. Kaže se i da klimatske promene predstavljaju „sve veću pretnju“ životu na Zemlji. Kad je reč o Severnoj Americi, izveštaj pokazuje opadanje od samo 23%. Nije strašno, je l’ da? Javnost bi mogla pomisliti da SAD i Kanada nisu ugrožene, a u stvarnosti insekti, životinje i biljke umiru širom Severne Amerike u neobično velikom broju.
Od kućnog praga do kraja sveta

Moje interesovanje za biološko uništenje počelo je na mom pragu. U martu 2006, par dana nakon što sam se uselio u iznajmljenu kuću u severnom Novom Meksiku, našao sam na tremu mrtvu domaću ševu, malu pticu pevačicu. Naletela je na jedan od velikih prozora kuće i uginula. U isto vreme, počeo sam da svuda u okolini primećujem veliki broj mrtvih pinija, drveća koje je simbol Novog Meksika. Mrtva ptica i mrtvo drveće probudili su u meni želju da saznam šta se dešava u mom novom krajoliku.

Kad pomislimo na šumu šta nam prvo pada na pamet? Svakako ne region pustinjskog jugozapada gde drveće nije dovoljno visoko. Pinija stara 800 godina može dostići visinu od svega 7 metara, dok je džinovska smreka slične starosti na pacifičkom severozapadu 10 puta viša. Ali u poslednjih 10 godina naučnici sve više cene pinije. To sam naučio iz knjige Drevne šume pinija-kleke: Prirodna istorija zemlje Mesa Verde / Ancient piñon-juniper woodlands: A natural history of Mesa Verde country.

Pokazalo se da taj ekosistem niskih krošnji i retkog drveća pruža utočište neverovatnom diverzitetu životinjskih vrsta. U stvari, Novi Meksiko ima jedan od najvećih diverziteta u Sjedinjenim Državama. Drugi je po diverzitetu sisara, treći po diverzitetu ptica i četvrti po ukupnom biodiverzitetu. Uzmimo ptice. Novi Meksiko zaostaje samo za Kalifornijom i Arizonom; u njemu žive 544 ptičje vrste, što je gotovo polovina od 1.114 vrsta koliko ih živi u SAD. Ali ovo navodim ne kao pohvalu mom novom domu, već kao uvod u tragediju.

Pre nego što sam naučio da se divim pinijama saznao sam da je većina pinija u Novom Meksiku već umrla. Između 2001. i 2005. bubica pod imenom potkornjak ubila je više od 50 miliona pinija, to jest oko 90% zrelih stabala u severnom Novom Meksiku. Za to je kriva kombinacija teške suše i brzog zagrevanja, koja je bila nepovoljna za drveće, ali je obezbedila idealnu životnu sredinu za eksploziju populacije potkornjaka. Pokazalo se da to nije izolovan događaj. Mnoge vrste potkornjaka tada su pustošile šume širom severnoameričkog zapada. Crna smreka, bela smreka, razne vrste borova i pinija – svi su umirali.

Drveće umire širom sveta. Godine 2010. naučnici iz više zemalja objavili su u časopisu Forest Ecology and Management studiju o umiranju šuma koje izazivaju klimatske promene. Podaci su beleženi od 1970. godine. Od Argentine i Australije do Švajcarske i Zimbabvea, od Kanade i Kine do Južne Koreje i Šri Lanke – šteta je svuda bila ogromna. Godine 2010. pisao sam o ovom velikom ekološkom gubitku: „Stotine miliona stabala nedavno je umrlo, a uskoro će umreti još stotine miliona. Pomislite na sve ptice i životinje koje zavise od tog drveća. Šta se s njima dogodilo i kako govorimo o onome što ne možemo da vidimo i što nikad nećemo znati?“ U Novom Meksiku se otkriva veličina i priroda tog još većeg nevidljivog gubitka.

Ranije ove godine, ornitološkinja Jeanne Fair i njene kolege iz Nacionalne laboratorije Los Alamos objavili su rezultate desetogodišnjeg istraživanja ptica na visoravni Paharito, u Jemens planinama Novog Meksika, gde su se dogodili neki od najvećih pomora pinija. Njihova studija pokazuje da je diverzitet ptica između 2003. i 2013. opao za 45% i da su se populacije ptica u proseku smanjile za 73%. Ironija je što ime te visoravni na španskom znači „ptičica“.

Pomor pinija koji je doveo do pomora ptica primer je povezivanja tačaka među vrstama i kroz vreme na jednom mestu, ali i primer onoga što je pisac Rob Nixon nazvao „sporo nasilje“. Ta „sporost“ (mada je zapravo reč o veoma brzim procesima na velikom kalendaru biološkog vremena) i potreba da se shvate razorne opasnosti u našem svetu znači da se moramo angažovati daleko više nego što je sekiracija posle loših vesti. Potrebno nam je ono što nazivam ekologijom dugog trajanja.

Vratimo se na kraju mrtvoj ševi na mom tremu. Jedna studija objavljena 2014. pokazala je da u Sjedinjenim Državama od udara o staklo svake godine umre čak 988 miliona ptica. Još gore od toga, za godinu dana domaće i divlje mačke ubiju do 2,4 milijarde ptica i 12,3 milijardi malih sisara u ovoj zemlji. U Australiji i Kanadi, dve druge zemlje u kojima je proučavan mačji pokolj ptica, ti brojevi su 365, odnosno 200 miliona – još jedan slučaj povezivanja tačaka preko raznih mesta i vrsta da bi se utvrdili različiti oblici biološkog uništavanja na našoj planeti.

Masakri ptica, jedna od posledica moderne arhitekture i želje da iznutra vidimo napolje, kao i naše potrebe za kućnim ljubimcima, pokazuje da je klimatska promena samo jedan od uzroka planetarnog trenda biološkog propadanja. Taj proces nije od juče. On ima dugu istoriju, a njegova važna epizoda je masovno ubijanje arktičkih kitova u 17. veku, koje je stvorilo veliko bogatstvo i obezbedilo Holandiji mesto među tadašnjim najbogatijim nacijama. Drugim rečima, arktički lov na kitove omogućio je Zlatno doba Holandske republike, eru u kojoj su Rembrandt i Vermeer naslikali dela kojima se i danas divimo.

Masovni pokolj – bezmalo istrebljenje – američkog bizona u 19. veku popločao je put ekspanziji belih doseljenika prema američkom zapadu i istovremeno uništilo hranu i način života američkih starosedelaca. Kao što je tada rekao jedan pukovnik: „Ubijte svakog bizona koga vidite! Svaki mrtav bizon je jedan Indijanac manje“.

Danas se takvi primeri ne samo drastično umnožavaju već se sve više prepliću s ljudskim i drugim oblicima života na ovoj planeti na načine koje smo jedva počeli da primećujemo. Situaciju pogoršavaju klimatske promene, zagrevanje sveta koje izazivaju ljudi. Ublažavanje krize, spasavanje života zahteva ne samo zamenjivanje fosilnih goriva obnovljivim oblicima energije već i istinsko preispitivanje modernog života i njegovih institucija. Drugim rečima, spasavanje morskih zvezda, pinija, ptica i insekata – a u tom procesu i nas samih – postalo je najveća i najvažnija etička obaveza našeg sve opasnijeg doba.

Subhankar Banerjee, TomDispatch.

 

Prevela  Slavica Miletić (Peščanik.net, 26.12.2018.)

Procitano 712 puta

S5 Box