Vijesti iz rubrike Zanimljivosti
utorak, 07 Maj 2019 00:00

Život u skladu s prirodom - utopija ili ne?

Ocijeni...
(0 glasova)

ekologija3Permakultura znači živjeti u skladu sa prirodom. Život koji teži tome da više daje prirodi nego što od nje uzima.

Piše: Gordana Momčilović

U permakulturi nije stvar u odricanju, nego u preispitivanju sebe i svojih potreba, kaže Ružica Janjić.

Ružica Janjić je diplomirani inženjer informacionih sistema. Zahvaljujući svom znanju i veštinama može sebi vrlo lako da obezbedi egzistenciju i da uopšte ne brine o novcu, ali se opredelila da njen put bude drugačiji jer u njenom sistemu vrednosti zadovoljavati samo svoje i potrebe najuže porodice nije dovoljno. Predaje u školi računara da bi joj ostalo dovoljno vremena da se bavi permakulturom za koju kaže da je reč o primenjenoj, humanoj nauci. Akademska zajednica ne priznaje permakulturu kao nauku zato što je njen pristup holistički - kulturu posmatra kao celinu, a ne bavi se pojedinačnim njenim delovima.

Ružica je i permakulturni dizajner. Svet koji permakulturni dizajneri osmišljavaju i projektuju pomoću određenih alata je uvek „cela slika“; u tom svetu svi elementi moraju da funkcionišu tako da ne samo da ne ugrožavaju druge elemente, već da sa ostalim elementima ostvaruju odnose koji doprinose stabilnosti i održivosti celine.

Da li je takav svet uopšte moguć ili je reč o utopiji?

Od početne vizije održive poljoprivrede, permakultura je evoluirala u viziju održive kulture. Šta je kultura u permakulturi?

Kultura u permakulturi predstavlja celokupno društveno nasleđe. Sve običaje, sva osećanja koje jedna grupa ljudi gaji prema bivstvovanju, prema životu – zato i kažemo da to nije ograničeno na agrokulturu, već na kulturu kao ukupno ljudsko iskustvo. U početku, ’70-ih godina XX veka, permakultura jeste bila usmerena ka permanentnoj agrokulturi, ali ubrzo se proširila na sva polja ljudskog delovanja.

Zašto se to desilo?

Zbog toga što se vrlo brzo ispostavilo da nije dovoljno samo proizvoditi hranu na održiv način, već da postoje i drugi faktori koji utiču na čovekovu egzistenciju: i gde i kako živi, kako se i čime leči, kako se obrazuje i informiše, kako dolazi do energije i na koji način je iskorišćava, kakav odnos ime prema prirodnim resursima...

Kako Vi danas, pedeset godina nakon njenog uspostavljanja, živite permakulturu?

Za mene permakultura znači živeti u skladu sa prirodom. Život koji teži tome da više daje prirodi nego što od nje uzima – dakle, ne samo da je štedi, već i da je poboljšava.

I „poboljšavanje prirode“ je jedan vid kulturne intervencije; da li čovek uopšte poseduje kapacitete da poboljša prirodu ili je pre reč o tome da pokušavate da ono što je čovek uništio nekako popravite?

Mi težimo ka tome da posmatramo prirodu na drugačiji način nego što se posmatra kroz prizmu evolucije i revolucije. Permakulturu mnogi smatraju utopijom, ili ideologijom, ali ona zaista daje rezultate: ja živim na 11.spratu, više od deset godina ne koristim plastične kese, moja deca nose cegere u prodavnicu, kompostiram na terasi, recikliramo... Sve vreme se trudim da ukazujem ljudima sa kojima se srećem koliki je naš uticaj na prirodu.

Zar to nisu sve ekološka načela?

Jesu ekološka načela, permakultura je nastala iz ekologije, ali ona je, kako ju je jedan američki agro-institut nazvao, kultivisana ekologija. Šta to znači? Mi posmatramo i osluškujemo prirodu, pa na osnovu toga delujemo, nećemo nužno da je pokorimo, već ćemo da shvatimo kako ona funkcioniše i kako mi možemo da zadovoljimo svoje potrebe, a da ne narušimo njeno funkcionisanje. Mi nismo iznad prirode, već njen deo. Ekologija je više zaštita same prirode od ljudskog pokoravanja, dok je mi ne pokoravamo, mi stvaramo odnos sa njom koji je obostrano zadovoljavajuć.
Saradnja sa udruženjem iz Prištine

U svim bivšim jugoslovenskim republikama postoje inicijative za bavljenje permakulturom. Ja ne pripadam nijednom udruženju, ali sarađujem sa više njih. Izdvojila bih „Earth&Crafts“ – centar za zemljanu arhitekturu; oni se ne bave permakulturom, ali zemljana arhitektura jeste jedan od elemenata kulture koja podstiče rast permakulture u Srbiji, ali i saradnju u regionu. Hrvati su kroz ZMAG – Zelena mreža aktivističkih grupa, najviše od svih bivših republika razvili permakulturu; imaju permakulturno imanje nadomak Zagreba.

Ono što je meni posebno drago je saradnja sa udruženjem GAIA iz Prištine. Oni su u selu Boževce dobili od Srba jedno imanje na korišćenje i sada ga pretvaraju u permakulturno imanje. Pošto je GAIA u sistemu volontera, kod njih u Boževce dolaze mladi ljudi iz čitave Evrope. Osim toga, u Kosovskoj Mitrovici razvijaju urbanu permakulturu. Važno je naglasiti da je GAIA mešovita: ima Srba, Albanaca, a od volontera iz inostranstva najviše Francuza. Ima čak slučajeva da su volonteri iz sveta nakon kursa ostali da žive u Boževcima. U Bosni znam da postoji značajna farma organskih proizvoda koju su podigli članovi udruženja „Nešto više“; oni organizuju i sertifikovane kurseve permakulture, ali sa njima još nisam sarađivala.

Kažete „da zadovoljimo svoje potrebe“ – šta je to što je nama u stvari potrebno? Još direktnije: da li je čovek spreman da se odrekne mnogih pogodnosti koje danas ima i svede svoje potrebe na minimum koji ne narušava prirodu ni na koji način? Da li je to uopšte moguće?

U permakulturi nije stvar u odricanju, nego u preispitivanju sebe i svojih potreba. Život kakav danas živimo, nama nametnuta brzina kojom se sve menja i koja uslovljava naša stalna prilagođavanja, su uticali da su naše potrebe sve veće – ovo sad više nije ni doba konzumerizma, već postkonzumerizma. Dakle, preispitivanjem svojih potreba shvatamo da se ne odričemo ničega već da samo svoje delovanje usklađujemo sa svojim potrebama, bez nužnog uništavanja svega oko nas.

Iz ovog Vašeg odgovora bih mogla da pretpostavim da se permakulturi okreću ljudi koji se nisu snašli u neoliberalnom kapitalizmu; da iz jednog životnog prostora u kojem trpe strahovit pritisak na koji ne znaju kako da odgovore,“beže“ u prostor koji im omogućava da ponovo uspostave kontrolu nad svojim odlukama i da prave smislene izbore?

Sad kad tako kažete, stvarno je moguće to videti iz te perspektive. Evo, kad krenem od sebe, ja sam u stvari uvek bila neprilagođena; pokušavala sam da se prilagodim u jednom delu života – završila fakultet, našla posao, brak, deca... A onda postavim sebi pitanje: ok, je l’ je život samo to? Ideš na posao, gajiš decu, platiš račune i na kraju umreš? Život treba da bude rad i radost, treba da ostavimo sebi dovoljno vremena za odmor – ne za izležavanje pred televizorom, nego za bavljenje stvarima koje volimo, koje nas relaksiraju i istovremeno nas „pune“ energijom. Evo, prošli vikend sam sa porodicom provela na Avali, čistili smo je u okviru projekta „Treš izazov“. To je moj život.

„Briga o zemlji, briga o ljudima, pravilna raspodela“ su načela permakulture. Ovo su takođe načela „primitivnih“ komunističkih društava, u filozofiji poznatih kao „društva blagostanja“. Da li je realno u XXI veku oslanjati se na društvene sisteme „primitivnih“ društava koja su bila bazirana na tim načelima samo dotle dok se nisu uspostavile institucije privatne svojine i teritorijalnog integriteta?

Da, nas često porede sa hipicima ili sličnim pokretima koji su obeležili ’70-e godine prošlog veka. To, po meni, nema veze sa istinom jer je permakultura, kao pokret, nastala iz ekološke anarhije; pri tom, takva vrsta anarhije je jedna vrlo pozitivna ideologija, njoj nije potreban politički autoritet da bi se upravljalo zajednicom, već je čovek sam po sebi dovoljno samosvesno biće koje može na osnovu zdravog razuma i logike da uredi život lokalne zajednice tako da ona bude održiva. Upravo u tome leži i politička snaga permakulture, i upravo zato ona nema podršku vlasti, privrede i akademske zajednice.

(Al Jazeera)

Procitano 968 puta

S5 Box