Vijesti iz svijeta
srijeda, 26 Juni 2019 00:00

Turske lekcije za opoziciju na Balkanu

Ocijeni...
(0 glasova)

erdogan2Da li je moguće da opozicionari u Srbiji, Crnoj Gori ili Albaniji primijene strategiju 'radikalne ljubavi' kao što je to učinila Imamogluova stranka?

Recep Tayyip ErdoganBassoy ističe princip kojim su se vodili, a to je „ignoriši Erdogana, ali voli one koji njega vole“.

Zamislite sledeći scenario: Vi ste vođa opozicije u, na primer, Srbiji. Ili Crnoj Gori, Albaniji, svejedno. Dakle, Vi ste, primera radi, Dragan Đilas. I uprkos kontroli javnih resursa od vladajuće stranke, upitne ispravnosti biračkih spiskova, kao i cenzuri i autocenuri u dominatnim medijima, pobedite na izborima za gradonačelnika najvećeg grada u zemlji. Što znači vi ste Đilas koji je ponovo postao gradonačelnik Beograda, ili Nebojša Medojević koji je postao prvi čovek Podgorice, ili Lulzim Basha kao novi gradonačelnik Tirane.

Međutim, pod pritiskom vladajuće stranke, tesni izborni rezultat biva poništen, Vas posle 19 dana izbacuju iz kabineta gradonačelnika i raspisuju se novi izbori.

Šta Vi, Đilase, Medojeviću ili Basha, radite u toj situaciji? Pozivate pristalice da izađu na ulice? Pretite šefu države na mitinzima? Pozivate na blokadu institucija? Organizujete nasilan upad u gradsku skupštinu? Upad u Predsedništvo? Televiziju?

Sigurno Vam je bar jedna od ovih ideja pala na pamet. Verovatno bi je razmatrale i stvarne vođe opozicije u zemljama širom Balkana, ukoliko bi se našli u toj situaciji. Možda baš zbog toga bi oni morali pomno da analiziraju primer novog gradonačelnika Istanbula.

Strategija 'radikalne ljubavi'

Jer, Ekrem Imamoglu nije mnogo razbijao glavu oko ove dileme. On je odlučio da ne ulazi u sukobe sa predsednikom Recepom Tayyipom Erdoganom i njegovom Partijom pravde i razvoja (AKP). Štaviše, svoje pristalice je pozvao na radikalnu ljubav, insistirajući da neće biti sukoba unutar Turske već da „ćemo prihvatiti jedni druge“.

Radikalnu ljubav? Nema sukoba? Prihvatiti pristalice Erdogana koji očigledno podržavaju njegove nepravedne odluke?

Deluje kao samoubilačka politika ili bar politika nekog mlakonje, a ne jakog lidera, koji pretenduje da osvoji uzavrelu krv i temperament naroda na prostoru gde se susreću Evropa i Azija.

Međutim, upravo predizborna strategija „radikalne ljubavi“ jedan je od razloga za to što je jedan malo poznati političar decenijama opozicione Republikanske narodna partije (CHP) uspeo da potuče Erdoganovog kandidata i bivšeg turskog premijera Binalija Yildirima i definitivno postane gradonačelnik metropole od 15 miliona stanovnika.

To kako je sekularna CHP uspela da uzdrma Erdoganovu neprikosnovenu vlast, osvojivši lokalnu vlast, ne samo u Istanbulu, već i u druga dva grada po veličini – Ankari i Izmiru – moglo bi da posluži kao svojevrsna lekcija za opozicionare na Balkanu. Kako pobediti u situaciji kada vlast opoziciju naziva teroristima, kriminalcima i izdajnicima, a provladini mediji je kleveću i vređaju?

Biti fin

Imamogluov odgovor na ovo pitanje glasi: biti fin. Zapravo osnovu za čitavu strategiju komuniciranja sa biračima sažeo je šef kampanje CHP-a Ates Ilyas Bassoy u publikaciji „Knjiga radikalne ljubavi“.

Bassoyova strategija zasnovana je na sveoubuhvatnoj terenskoj studiji urađenoj širom Turske, a na osnovu čijih rezultata je on krenuo da uči političare CHP-a da izbegavaju da reaguju i uzvraćaju na udarce ispod pojasa, koji dolaze od Erdoganovog AKP i njemu naklonjenih medija. Umesto da napadaju svoje protivnike, on je političare ove opozicione stranke podučavao kako da izbegavaju „jezik besa“, cinizam i sujetu, a da govore „jezikom ljubavi“.

Bassoyova obuka CHP-ovih kandidata u gradovima širom Turske zasnivala se na tome da od njih traži da više slušaju nego što govore, a da kada govore da su im rečenice konkretne, bliske običnom čoveku, kao i da uvek uzimaju u obzir i pozicije onih sa suprotnim mišljenjem. Što je još važnije, insistirao je od njih da govore smireno i da često u svojim govorima provuku humor.

Prema Bassoyovom mišljenju, CHP je godinama vodila politiku koja je išla na ruku AKP. Kako kaže, omalovažavajući i pljujući Erdogana, naslednici Mustafe Kemala Ataturka su zapravo samo u stanovništvu podupirali podršku Erdoganu, baš kao što to čine američke Demokrate sa Donaldom Trumpom.

„Dokle god se mi ljutimo, naš rival postaje samo još moćniji. Pokušali smo to nekoliko puta i svakog puta smo potučeni. Naš suparnik je bio nahranjen strahom i ljutnjom“, objašnjava Bassoy, dodajući da postoji način kako stati na put politici u kojoj je glas birača dominatno podstaknut strahom.

Elitistička sekularna politika

Bassoy insistira da strahovlada ne može da bude pobeđena taktikom širenja straha kod birača, već upravo suprotnim. To podrazumeva, ne samo promenu retorike i predizborne kampanje, već i promene u samoj stranci.

Dakle, CHP više nije mogao slepo da se drži svoje elitističke sekularne politike, koja je do kraja prošle decenije iskazivala otvorenu netrpeljivost prema religioznim Turcima, ali i etničkim manjinama, kao što su Kurdi.

Štaviše, nastojeći da odbrane Ataturkovo sekularno nasleđe, ova stranka se bezmalo sa nipodaštavanjem odnosila prema „masama u Anadoliji“ koje imaju jaka religiozna osećanja, veličajući vremena kada su žandarmi sprečavali studente da izučavaju Kur'an, džamije bile pretvorene u magacine, a kažnjavani svi oni koji su odbijali da nose cilindre i ostale zapadnoevropske šešire sa početka 20. veka.

I dok bi neki mogli u ovoj partiji mogli da sagledaju vrednosti takozvane druge Srbije, dolaskom Kemala Kilicdaroglua na mesto šefa CHP postepeno je počela da se menja retorika članova i funkcionera CHP.

Retoriku koja je dotad u turskom društvu samo učvršćivala netrpeljivost između sekularnih nacionalista, religioznih konzervativaca i Kurda, a stranci onemogućavala širenje baze birača.

Revolucionaran način vođenja politike

Uz prevazilaženje mnogo otpora, Kilicdaroglu je uspeo da otvori stranku, a dobar primer za to je i sam Imamoglu, koji je religiozan i često se opojavljuje u javnosti sa majkom koja nosi maramu na glavi. Ali možda najjasniju poruku političke otvorenosti za sve ljude je pokazala Imamogluova supruga Dilek.

Ona ne nosi maramu, ali je žestoko kritikovala to što su na društvenim mrežama mnogi ismevali izgled zabrađene supruge Imamogluovog protivkandidata.

I video spotovi u lokalnoj predizbornoj kampanji su insistirali na toj inkluzivnosti pa su bili napravljeni pod sloganom „Mi smo svi u istom lokalnom autobusu“ s ciljem da prenesu poruku jedinstva i zajedničkog cilja cele zajednice.

A da ta inkluzivnost ne bude samo predizborni trik već dugoročna strategija pobrinuli su se pobednici na izborima u velikim gradovima. Novi gradonačelnik Izmira Tunc Soyer odmah po stupanju na dužnost otišao je u posetu delu grada gde je osvojio najmanje glasova kako bi čuo njihove probleme, dok je novi gradonačelnik Ankare insistirao da neće biti nikakve diskriminacije prema onima koji nisu glasali za CHP.

Ovakav način vođenja politike poprilično je revolucionaran za Tursku, gde mnogi smatraju da vređanje, napadanje i klevetanje političkih suparnika je naprosto nešto prirodno u političkoj borbi.

Strategija otvorenosti

Imamoglu insistira da je njihova strategija od globalnog značaja jer „širom sveta, populizam se koristi da bi se zavadilo pa vladalo“. A tvorac strategije „radikalne ljubavi“, Bassoy, ističe dva principa kojim su se vodili. Prvi je „Ignoriši Erdogana, ali voli one koji njega vole“, a drugi je usmeri se više na ekonomska nego identitetska pitanja.

Ovaj samodeklarisani socijalista smatra da je „stvarna podela u Turskoj ne između sekularista i islamista ili Turaka i Kurda, već između bogatih i siromašnih“.

Zasad nema preciznih socioloških analiza o tome koliko je tačno ovakav pristup pomogao opoziciji. Pojedini turski univerzitetski profesori smatraju da mu ne treba davati preterani značaj, budući da je padu popularnosti vladajućih stranaka u mnogome doprinela ekonomska kriza u Turskoj, izazvana američkim carinama na tursku robu, ali i Erdoganovim prezaduživanjem Turske u vreme kada je ona beležila visok ekonomski rast.

Međutim, dobar izbor kandidata i dosledno sprovođena strategija otvorenosti za sve birače i nevređanja Erdoganove partije zasigurno je doprinela da CHP i ostale stranke u opozicionom bloku osvoje više glasova.

Za uspeh u Istanbulu doprinela je i greška Erdoganove vlasti da poništi izborne rezultate pa je razlika među kandidatima sa 13.000 narasla na 800.000 glasova u korist Imamoglua.

Sasvim sigurno da su jasne poruke, smirenost, izlazak sa politički umerenim programom i obraćanje religioznom biračkom telu, koje nije tradicionalno njihovo, doprinelo da sekularisti prevaziđu prepreke, kao što su nefer izborni uslovi, partijska kontrola svih institucija i najuticajnijih medija, kao i to da je Erdogan nekoliko političara iz CHP povezao sa terorizmom i kriminalom, a izbore nazvao „pitanjem opstanke od onih koje žele zemlju da podele i rascepkaju je na komade“.

Ali, da li je, primera radi, opozicija u Srbiji spremna da se cela složna i dosledno drži principa „Ignoriši Vučiča, ali voli one koji njega vole“? Ili opozicija u Crnoj Gori principa „Ignoriši Đukanovića, ali voli one koji njega vole“?

Vapaj, pa retorička paljba

Da li je moguće da na samu pomisao primene ove strategije, balkanski opozicionari ne zavape „Ali oni nas zovu kriminalcima i izdajnicima, optužuju nas da smo prodali Kosovo...“, pa potom uzvrate retoričku paljbu po vlasti?

Odgovori se čitaocima ovih redova verovatno sami nameću. U svakom slučaju, dosledna primena ove „revolucionarne“ strategije bi zaista bila revolucionarna na Balkanu. U Turskoj je napravila malo pomak, a pravi test njene uspešnosti biće tek 2023. godina kada se održavaju redovni izbori za predsednika i poslanike turskog parlamenta.

Dotad, ono što se čini izvesnim, jeste činjenica da je strategija umerene politike bliske običnim ljudima, ne samo otvorila vrata vlasti sekularistima, već je povećala mogućnost rasula unutar Erdoganove stranke.

Naime, sve su jača govorkanja da bivši turski predsednik Abdullah Gul i bivši premijer Ahmet Davutoglu spremaju osnivanje političkih partija što bi zapravo moglo najviše da ugrozi Erdoganovu vlast zasnovanu na podršci religiozno konzervativnih birača.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Nenad Radičević (Al Jazeera)

Procitano 166 puta

S5 Box